INTERVJU Žiga Divjak: Fašistička ideologija se opasno revidira i na našem prostoru

Posle predstava „Gejm“ koja se bavi temom migranata (gostovala je u Dorćol platzu januara 2022), i „Krize“ o konzumerizmu savremenog sveta, čijom je svetskom premijerom zatvoren prošlogodišnji Bitef, slovenački reditelj koji u regionu važi za jednog od najvećih zagovornika dokumentarističkog političkog teatra, imao je u Beogradu i prvu režiju.

Kao pretposlednja premijera na Velikoj sceni „Rade i Olivera Marković“, u petak i subotu sa njegovim rediteljskim potpisom premijerno je izvedena predstava „Budućnost“, koprodukcija Mestnog gledališča Ljubljana i Beogradskog dramskog pozorišta, za koju je Žiga Divjak napisao i tekst zajedno sa Gregorom Zorcem.

Priča o ljudskom otpadu, vidljivom i nevidljivom, koji putuje kroz ogromne atmosferske slojeve i široke okeanske struje, u kojoj glumci, kao i u „Krizama“ ne govore tekst već ga publika čita na titlu, ispraćena je ovacijama.

Početne motive za ovaj „Futuristički spektakl“, kako je stajalo u podnaslovu ovog projekta, Divjak je našao u bestseleru „Ministarstvo budućnosti“ slavnog američkog pisca naučne fantastike Kima Stenlija Robinsona, ali ga je u međuvremenu povukla knjiga australijskoig naučnika Toma Van Dorena, „Flight Ways: Life and Loss at the Edge of Extinction (Critical Perspectives on Animals: Theory, Culture, Science, and Law).

U razgovoru za Danas koji je napravljen pre premijere, Divjak govori o ljudskom otpadu koji se raširio daleko, sve do pupka okeana, do usamljenog atola dve hiljade kilometara udaljenog od najbliže civilizacije, ali i drugim „otpadima“ i katastrofama koje živimo, i koje budućnost savremenog sveta čine rizičnom i neizvesnom.

– Doren se u svojoj knjizi bavi ekološkom katastrofom kao globalnim problemom tako što govori o tome kako naši načini života u velikoj meri oduzimaju prostor i sposobnost preživljavanja drugim bićima sa kojima delimo ovaj svet, a mi često ne uspevamo da shvatimo šta se zapravo gubi izumiranjem određene vrste. Prečesto doživljavamo druga bića kao neku vrstu životinjskih mašina I pozadinu na kojoj se odvija ljudska priča koja ima status jedino važne, a ne kao bića koja su na svoj način svesna sveta u kome žive.

U predstavi je reč o materijalnom otpadu i đubrištu, plastici, hemikalijama, štetnim materijalima koji nam ugrožavaju život… Ali, šta je sa ljudskim duhovnim smećem koje se takođe globalno raširilo?

– Mislim da tog duhovnog smeća ima čak i više, konzumiramo ga svake sekunde, svakog minuta, taj duhovni otpad je i doveo do ovih zastrašujućih količina materijalnog otpada i uzrok je svih katastrofa. A u svakom momentu smo izloženi različitim oblicima katastrofe – od ratova, emigracija, siromaštva, do zemljotresa, izlivanja vulkana, opasnih deponija i uništenja priode…I kad bismo ozbiljno razmislili kakav je naš svet, shvatili bismo da sve što se događa ima početak u toj duhovnoj prljavštini i nasilju koje sprovodimo i jedni prema drugima i prema okolini.

Glavna tema predstave „Budućnost“ je da moramo da živimo u civilizacijskom zajedništvu i u simbiozi, i da sva živa bića treba da doživljavamo kao ravnopravne stanovnike ove planete,. „Budućnost“ otvara pitanjia šta svi izgubimo kada neko biće nestane iz našeg eko sistema, i kako bi trebalo da naučimo da pomognemo život svakog bića, i da tugujemo kad ga više nema. Jer, zbog štete koju smo već naneli životnoj sredini, naša budućnost će svakako biti opterećena teškim promenama, i verovatno će biti okrutnija.

Da li smo svesni da smo poslednjih decenija već zakoračili u jednu distopijsku budućnost?

– Čini mi se da se ne razmišlja mnogo o tome, jer nas sistemi moći globalno sluđuju marketinškim kampanjama da za sve probleme koji se dešavaju postoje jednostavna rešenja i da nas čeka sigurna i prosperitetna budućnost. A u međuvremenu, od recimo našeg poslednjeg razgovora za Danas, dogodio se i rat u Gazi. Gledamo tako strašne slike stradanja da čovek zanemi, ostane bez reči. Normalna osoba može samo da pomisli kako je uopšte moguće da se takvo stradanje događa u 21. veku, i kako je moguće da smo kao ljudi, kao civilizacija toliko potonuli. I umesto da se bavimo kako svi zajedno da preživimo na planeti, kako jedni drugima da činimo dobro i prirodi oko nas, mi smo danas uplašeni ponovnom fašističkom ideologijom koja se opasno revidira i sve više osvaja svet.

Gde su ključni razlozi za revidiranje fašizma koji je toliko prisutan i na ovom našem prostoru?

– Kao što ekološka katastrofa ne može da se odvoji od materijalnog smeća, tako i fašizam ne može da se odvoji od kapitalizma i neoliberalnog doba koje živimo. To su procesi koji su doveli do stanja u kojem se nalazimo, i koji funkcioniše tako samo da bismo se odvojili jedni od drugih, da bi se podelili na „mi“ i „oni“. Cela situacija je jako opasna, jer je to koncept kojim bi jedna zajednica profitirala što više u odnosu na neke druge, koncept koji od ljudi stvara suparnike i neprijatelje.

Kapitalizam diktira samoživost, odsustvo svake empatije, surove, rekao bih gladijatorske borbe do istrebljenja da bi beskrupulozni neoliberalni i politički moćnici i njihova elita još više profitirali. I nije uopšte važno da li se to plaća životima nekih ljudi, ratovima, migracijama, bolestima, siromaštvom, stradanjem, krađama, manipulacijama, uništavanjem eko sistema… Važno je samo da oni ostvare svoj profit koji su zacrtali.

U kontekstu tih političkih i društvenih katastrofa, da li je utopija, kako mnogi smatraju, tugovati za svakim živim bićem koje nestane i boriti se protiv deponija i zagađenog vazduha?

– Čak i ako je malo verovatno da će utopija biti ostvarena, moramo da se borimo. Sva naučna istraživanja pokazuju da je prirodni život zasnovan na simbiozi, da je ona, zapravo, prirodno stanje, i mislim da sve više ljudi shvata da svet oko nas funkcioniše kao velika simbioza, da su ljudska bića mnogo povezanija nego što neoliberalisti hoće da nas ubede, i to je ono što danas daje neku nadu u ovom beskrupuloznom sistemu moći u kojem živimo.

Mislim da treba time da se bavimo, zajedništvom, i da pronalazimo mogućnosti za zdravu zajedničku budućnost. I između ljudi, i između ljudske civilizacije i prirode. To je ono što mi je i ljudski i umetnički uzbudljivo, i možda pruža neku viziju budućnosti.

Ratno vreme protiv korporacija

Razgovaramo uoči političkih izbora u Srbiji koji su došli posle višemesečnih protesta građana, a Slovenija je od aprila prošle godine, takođe posle dugotrajne građanske pobune, iliti „revolucije na biciklima“ kako je nazvana, jedna od retkih zemlja u Evropi koja u vlasti ima i levicu. Koliko teško idu promene u odnosu na štetu koju je napravila bivša vlast Janeza Janše, i šta je ono što ne može da se popravi?

– Da odgovorim na „prvu loptu“, nepopravljiva je šteta od divlje gradnje, otimanja prostora, rasprodaja gotovo svih resursa koje je Slovenija imala, krađa… U vreme bivše vlasti bilo je toliko loše da su posledice ogromne u svim oblastima, i ozbiljni problemi još postoje. Ali, ne bih išao tako daleko da je ova vlada baš leva, jer je i ona uhvaćena u liberalnu logiku.

A dok se ne maknemo od toga što nam kapitalisti naređuju da moramo da radimo za njihov profit, i ne pokrenemo neke ozbiljne radikalne promene, neće biti zaista bolje. Naravno da su važni i mali pomaci, i da svaka mala promena vodi do velikih, ali ovo vreme je zaista ratno, i moramo da vodimo velike bitke protiv kapitalizma i korporacija.