Foto: B. Đ.„Sve možemo da izgubimo u životu, ali veru i nadu nikako. A, sve nedaće i bol koje nas zadese samo nas čine jačim i imaju svoj razlog. Danas, kada imam sve, želim da ostanem skroman i stvaram muziku za nečija srca“, kaže za Danas muzičar Branko Ristić (37).
Njegova karijera je, kako kaže, počela u prašini i blatu, a odvela ga je do velikih pozornica i koncertnih sala. Ovaj svetski poznati violinista nastupa širom Evrope, Amerike i Australije.
Profesori najčuvenijih muzičkih akademija, holivudski kompozitori i drugi cenjeni znalci uvek rado posećuju njegove koncerte, a često se iznenade kada čuju da mladić iz Gornje Grabovice kod Valjeva nije išao u muzičku školu, ne zna note, a završio je svega tri razreda osnovnog obrazovanja.
Branko živi u Londonu, ali se često vraća u Srbiju. Proveo je nekoliko dana u Jagodini. U studiju „Boža“ ugostili su ga muzičari koji pripremaju novi projekat „Sitan vez“.
Reč je o albumu koji treba da oživi stare srpske pesme kroz nove aranžmane. Tom prilikom, violinista nam je ispričao kako je iz najvećeg siromaštva otišao u veliki svet da promoviše balkansku i romsku umetnost i kulturu.
On nastupa sa svojom suprugom Fejt, koja svira harmoniku. Upoznali su se 2009. godine u školi romskog jezika i kulture.
„Moj rođak organizuje školu svakog leta u Srbiji, a Fejt je tražila violinistu kojeg bi povela u Veliku Britaniju. Tako smo počeli da sviramo i da komponujemo. Naša muzika je spoj dve kulture, istraživanja tradicije i kulture dva naroda i traženje njihove sinergije. Ubrzo smo postali zanimljivi i poznati i nastupamo svuda od Srbije do Novog Zelanda“, kaže za Danas Ristić.
On se u London preselio 2013. godine, a dotadašnji tok njegovog života dirljiv je i bolan. Majka ga je napustila kada je bio devetomesečna beba, a odrastao je sa tetkom i babom u više nego skromnim uslovima.
„Tetka mi je zamenila majku koja mi je jako nedostajala. Baba je primala socijalnu pomoć, a tetka je čistila po kućama i tako su me othranile u siromaštvu i trošnoj kućici. Sa 13 godina sam slušao i gledao drugove koji sviraju i više od svega sam želeo violinu, ali se nije imalo para“, objasnio je Branko.
Tetka je, priča naš sagovornik, radila kod profesora muzike i želela da otkupi staru violinu koja je stajala na zidu. Tako je Branko dobio svoj prvi instrument na kojem će biti zahvalan do kraja života.
„Da ona to nije uradila, ja ne bih bio ovo što sam danas. Sećam se kada mi je donela violinu, čuo sam neku pesmu na radiju, povukao gudalo i pogodio ton. I danas mi je misterija kako sam odmah uspeo“, rekao je.
Odmah je svima bilo jasno da ima nesvakidašnji dar. Međutim, samouki muzičar je imao samo svoju želju i upornost i ništa više od toga. Trudio se da vežba, ali uslovi su bili neverovatno teški. Nije imao novca, pa mu se dešavalo i da po pet meseci svira na violini sa samo jednom ili dve žice.
„Čak mi se i gudalo polomilo. Tako sam mesecima svirao sa pola gudala i na dve ili čak jednoj žici i sve tako od 13. do 18. godine. Onda je došla prva svirka, trebalo je da počnem da radim svadbe i veselja. Dobro sam svirao, ali kad su videli da nemam uslove za ozvučenje, niko nije hteo da me zove“, iskren je naš sagovornik.
Tako se talentovani Branko mučio još godinama. Ono što bi zaradio, davao je na osnovnu opremu, ali nikad dovoljno da ga bilo ko shvati ozbiljno i plati za njegovu muziku, uprkos neverovatnim melodijama koje je uspeo da izvede. Prošla je tako čitava decenija.
„Vežbao sam i dobro sam svirao, ali me je nemaština odvela u neku depresiju. Kada sam imao oko 27 godina pomislio sam da nisam potreban ovom svetu. Otišao sam na jednu livadu znajući da je bog ljubav i da je svuda oko nas i pomolio se za bolje uslove. Želeo sam da me neko voli i da odem u svet i pokažem svoje srce“, kaže violinista.
Upravo tako se i desilo. Ubrzo je upoznao sadašnju suprugu sa kojom je počeo da stvara neverovatne melodije i osvaja srca publike. Postao romski umetnik za kojeg je teško poverovati da je potpuno samouk. Kasnije je, kaže, imao prilike da se obrazuje, ali je ipak zadržao samo na autentičnom talentu.
„Nakon jednog od naših koncerata, razgovarao sam sa profesorima sa muzičke akademije. Pitao sam ih da mi pokažu kako se pravilno drži gudalo, a oni su rekli da se manem toga, da mi ne treba to da znam i da nastavim sa onim što radim“, otkriva naš sagovornik.
Tada je shvatio da svet voli njegovu muziku, jer je duboka i iskrena, kao i da su mu romska i balkanska tradicija i sluh jedini potrebni aduti u procesu stvaranja umetnosti.
Naš sagovornik smatra da su uslovi života u kojima je odrastao zaslužni za današnju svetsku slavu. Veliki Pablo Pikaso govorio je da umetnost pere sa duše prašinu svakodnevnog življenja, a Branko upravo tu prašinu koristi da dopre srca onih koji slušaju zvuke violine.
„Moja violina se nadovezuje na veliku tugu. Tuga je velika stvar. Kad je imaš u sebi, ti ćeš razumeti svet, kad je nemaš, ti ne znaš kako je drugima u svetu propast. Kada sam počeo da sviram osećao sam tugu zbog toga što nisam imao majku i uslova u kojima sam rastao i borio se, ali uvek sam imao svemir u glavi. Uvek sam gledao u nebo, zvezde, razmišljao o bogu. Uvek sve počinje kod mene od emocije, nastavlja se preko prirode, boga i života u svemiru. To me inspiriše“, objasnio je.
Iako je postigao mnogo toga, rodni kraj nikada ne zaboravlja. U svetu je veoma nostalgičan i ističe da njegovo telo putuje, a duša mu uvek ostaje u Srbiji. Zato često dolazi i rado se odaziva svakom pozivu. Najbitnije mu je, kaže, da sačuva mir i skromnost.
„Teško mi je bilo kada sam otišao. Odjednom sam imao sve, ali sam postao neki drugi čovek. Nekada sam imao dve žice, sada imam deset hiljada žica, ali nemam mir. Ideal je skromnost, ta kućica koju sam imao, mesto na kojem sam živeo, tamo gde sam rođen. Sloboda je kad niko ne manipuliše vama, a čim imate u sebi nešto što vredi, ljudi ne vole vas nego gledaju kako da iskoriste vaš dar i onda gubite slobodu“, smatra.
Branku nisu potrebni veliki novac i mnogo nekretnika. On samo želi da čuva tradiciju, širi duhovne vrednosti i svojim primerom motiviše druge. Njegov cilj su ljubav i sloga, a u svakom čoveku voli da vidi nešto dobro.
„Talenat kreacija božija. Bog je umetnik, jer je stvorio svet. Talenat je božije delo. Želim da kažem šta mi je u životu važno – na ovom svetu svi smo braća i sestre i znam da kada ljudi greše i prave probleme, nisu oni to uradili zato što žele. Ko zna kakvo vaspitanje su imali i ko zna u kojim uslovima i kakve su traume prošli. Sve strahote pamtimo i zato grešimo. Najžalosnije mi je da vidim ljude koji greše i njih gledam kao najbolje prijatelje i želim da im dam šansu“, iskren je on.
Nesumnjivo je da govori i svira srcem. Ipak, sećajući se svega što je prošao, čeka ga još dosta životnih pustolovina. Nastavlja da radi sa suprugom Fejt, a za oko mesec dana očekuju drugi album koji izdaju za „Wrld mjuzik“.
Nove kompozicije, kako objašnjava, predstavljaju njegov omiljeni deo kreativnog procesa, a to je eksperimentalna faza traženja spoja između različitih kultura i tradicija.
Jagodina kao drugi dom
Tokom gostovanja u Jagodini, Branko nam je ispričao da je upravo u ovom gradu započeo snimanje debitantskog albuma.
„Tada me je pozvao prijatelj i došao sam sa Fejt jer nam je trebao neki studio. Oduševio sam se uslovima, ljudima, druženjem, tako da se ovde osećam kao kod kuće i drago mi je da sada mogu da radim i na projektu „Sitan vez““, objasnio je on.
Stare pesme ga, kaže, posebno inspirišu, a “za svoju dušu“ ovaj neverovatni umetnik voli da svira „Noćas mi je ruža procvetala“ i „Što ti je mila kćeri jelek raskopčan“.
O njegovom neverovatnom životu i ljubavi sa Fejst, autorka BBC-ja snimila je i dokumentarni film, koji je završen 2020. godine, a naša publika imala je prilike da ga pogleda na festivalu „Beldoks“.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
