Živeti na granici

U pitanju su zemlje Kavkaza, Centralne Azije i neki skoro nepoznati delovi Ruske Federacije, o kojima se retko priča i o kojima se uglavnom veoma malo zna.

Izabrao sam zemlje kao što su Kirgistan, Kazahstan, Gruzija i Azerbejdžan zato što su raskrsnica različitih naroda i kultura, Zapada i Istoka, katoličanstva, pravoslavlja i islama. U pitanju su zemlje koje su često definisane kao „bivše“: bile su poslednja granica i sada su ostaci starog carstva Sovjetskog Saveza.

Tokom putovanja, suočio sam se s kontradikcijama neoliberalne globalizacije koja odaje utisak da briše razlike među narodima, ali ih, u suštini, utvrđuje i pojačava. Iza postmodernog amalgama, koga čine konzumerističke vrednosti koje obuhvataju skoro sve zemlje na svetu, kriju se pukotine i nepravilnosti koje, baš u zemljama na granici, odjednom postaju ponori: tu su sukobi Kirgiza i Uzbeka u Ferganskoj dolini, tenzije između zemalja Kavkaza, a da ne pričamo o mržnji koja je još prisutna među narodima Balkana. O Balkancima se ne priča direktno u ovoj knjizi, ali čitaoci će sigurno prepoznati iste dinamike koje vladaju ne samo našim prostorima nego svim zemljama koje podele neku kulturnu granicu. Ovi sukobi imaju korene u dalekoj prošlosti, ali ih novi svetski poredak pogoršava i uveličava stvarajući velike društvene nejednakosti, koje opet otvaraju stare, nikada izlečene rane. Ironijom sudbine, to se dešava baš u zemljama u kojima je pola veka vladao komunizam, koji je – teorijski – imao kao cilj jednakost građana u materijalnom i intelektualnom smislu.

Kao Italijan koji već dugi niz godina živi u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji, nisam mogao i ne mogu da prestanem da razmišljam o nasledstvu koje je socijalizam ostavio. I dalje ne postoji nijedno ozbiljno istraživanje o onome što je stvarno bio socijalizam. Istina je da je još rano da se time bavimo na nepristrastan način, ali, krećući se po bivšem sovjetskom carstvu, nisam prestao da tražim nešto pozitivno što može da se sačuva od tih vremena: ruševina, kamen, svedočenje koje bi nam omogućilo da spasimo ono što je moguće spasiti i koje bi nam moglo dati krila za neki novi početak.

Pokretač mojih putovanja nije bila samo prošlost, nego i budućnost: svestan sam da u sadašnjem svetu samo zemlje na granicama mogu da poklone celom svetu novu tačku gledišta kako bismo razumeli i dešifrovali sadašnjost i njenu složenost. Ko bolje od onih koji žive na granici – Kirgizi, Uzbeci, ali i Italijani i Sloveni iz Istre koji su prisutni u ovoj knjizi – i koji su naviknuti na Drugog, koji žive pored onih koji su različiti od njih, može da nam pomogne da se snađemo u svetu koji postaje sve više jedno veliko, globalizovano selo? U njihovim mržnjama i sukobima možemo da prepoznamo naš strah prema onima koji žive blizu nas ili dolaze kod nas da bi ostali (ali ne kao turisti). U njihovim uspešnim pokušajima da žive jedni pored drugih možemo da vidimo buduće globalno društvo koje će zaboraviti na boju kože i nacionalnosti i čiji članovi će se prepoznati kao jednaki članovi ljudske vrste.

Autor je pisac knjiga eseja, reportaža i putopisa „Vetar sa kopna“ i „Peščana granica“, koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs