Živimo u bezimenoj sadašnjosti

U istoriji čovečanstva, glas o čovekovoj usamljenosti pronosi se jedino posredstvom poezije. S obzirom na to, pesnici svih vremena naši su savremenici.

Živimo u bezimenoj sadašnjosti ubeđeni da ćemo, ukoliko imenujemo stvari, znati gde smo.

Pobožni licemeri, jeftina blebetala, piromani globalnih aspiracija, pronalazači žrtvenih jaraca, sveštenici srebroljupci, što kradete obroke sirotoj dečici, kukavice što oštrite pera ratnohuškačkim uvodnicima, milioni bezdušnih kučkinih sinova, pustite ovu malenu staricu i njeno staro pseto da pređu ulicu.

Svetom kolaju razne ludačke ideje, poput mehurića od sapunice, a mi kao mala deca jurcamo za njima.

Čitao je novine sav ushićen što sve ide dođavola, baš kao što je predvideo.

Još jedan vek u kome je svako ko je dublje razmišljao na kraju ostao sam i bez teksta.

Svuda gde je konformizam ideal poezija nije dobrodošla.

Moj omiljeni pisaći pribor i dalje je patrljak olovke, a omiljena pisaća površina – naličje računa za struju. Volim da sedim za kuhinjskim stolom za kojim moja žena secka luk lijući suze, jer, kad god sam smeten i ne znam šta još da napišem, otvori se frižider i preda mnom se stvori tanjir hladne salate s testeninom ili obilata porcija pečene šunke, kao naručeni da mi pomognu da napišem pesmu.

Novinari i studenti književnosti rado zapitkuju pesnike o tajnama njihovog umeća držeći, valjda, da su pesnici, kao kakvi slavni kuvari iz kulinarskih TV emisija, voljni da podele recept, i grdno se razočaraju kad pesnik izjavi da nema pojma kako (ili zašto) njegove pesme nastaju.

„Nemam šta da krijem“, neumorno su ponavljali građani raznih policijskih država u prošlom veku, a sada čujemo Amerikance kako govore to isto. Ni u snu im ne pada na pamet da se zapitaju kako je moguće biti slobodan a pritom nemati nikakvu privatnost.

„Privatna biblioteka je vrsta harema. Primećujem s kolikim ponosom ljudi pokazuju svoje knjige nekom neznancu“, zapisao je Emerson 1848. u svom dnevniku. U doba elektronskih knjiga i Interneta, čitanje više nije privatna stvar. Kad sam se prošle noći iskrao iz kreveta da uzmem knjigu Ovidijevih erotskih pesama, imao sam osećaj da se upuštam u nešto nesmotreno i subverzivno što će mi jednog dana stavljati na dušu.

Isti soj ludaka što su stvorili svet onakav kakav je bio u vreme mog detinjstva i dalje se vrzma oko nas. Promenila su se samo njihova imena, nacionalnost i pobude, mada su i dalje isto onoliko bezumni i krvožedni.

Društvo kakvo je naše, gde bogati rasipaju milione da bi sprečili rast minimalnih nadnica onih što sve dublje tonu u siromaštvo i osujetili nadoknadu troškova zdravstvenog osiguranja onima koji ga nemaju, uopšte nije društvo, nego država u ratnom stanju, što bi rekao Mark Tven.

Danas se čitav svet suočava sa osvetom seljačina. Oduvek su im bili mrski gradovi i njihova tolerantnost prema drugim rasama, etničkim grupama, religijama i slobodama koje uživaju čak i žene i omladina.

Slušajući naše konzervativce, rekli biste da su naši problemi čisto moralne prirode: lenjost sirotinje i seksualne opsesije mlađarije, pre svega.

U istoriji obmana društveni mediji kotiraće se kao jedan od najveličanstvenijih pronalazaka.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čija je knjiga kratkih eseja, misli, aforizama i zapisa iz beležnice Čudovište voli svoj lavirint nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.