Živimo u društvu blagostanja, ali postajemo sve tuplji, nesposobniji

To je seting filma „Afterparti“ Luke Bursaća čija priča zapravo počinje onog trenutka kada se žurka završi. Mladi odrasli u doba selfi kulture ludi noćni provod nastavljaju dosadnom svakodnevicom koja je daleko od slike urbanog kluba sa svetlosnim efektima i plesačicama koje vise sa plafona, gde su svi prisutni doterani i veseli. Film o generaciji Y (ili YOLO, kako se još zove zbog parole „you only live once“/“samo jednom se živi“ čiji su svesni ili nesvesni sledbenici) domaću premijeru imao je na Festu gde je dobio nagradu za najbolji debi. Ovih dana stigao je i na repertoare domaćih bioskopa. O filmu za Danas govori Luka Bursać, mladi reditelj, čiji su kratki filmovi često etiketirani kao kontroverzni, i jedan od članova Pokreta za okupaciju bioskopa (iliti okupator bioskopa Zvezda).

* Zašto ste se odlučili da snimite generacijski film i to kao društvenu satiru? Šta govori o jednom društvu slika njegove omladine?

– Govori najviše o tome kako će izgledati njegova budućnost. Desilo se nešto čudno sa tom etiketom „generacijskog filma“, jer jako teško iskomunicirati sa istom tom generacijom kojom se film bavi, ona više ne ide u bioskop, ili nema para da plati ulaznicu od 500 dinara ili je film prosto više ne zanima. Kao pripadnik iste te generacije osećao sam se odgovornim da iz vizure učesnika pokažem dokle smo stigli.

* Film počinje arhivskim materijalom o građenju Novog Beograda na početku filma. Šta su te generacije ostavile današnjim klincima?

– Arhivski snimci su tu da sukobe dve epohe, uporede društvo u svesti publike. Mladi nekad i sad, ideologiju iluzije koja iza toga stoji. Smatram da identiteti koje nosimo nisu definisani samo sadašnjim trenutkom. Oni se provlače u prošlosti, samo preispitivanjem iste možemo doći do istine.

* Da li je generacija Y zaista grupa narcisoidnih i medijski orijentisanih pojedinaca bez visokih ideala ili je ipak reč o žrtvama okolnosti, posebno u domaćem i regionalnom kontekstu?

– Okolnosti i karakter idu zajedno. Postoji jedna kontradiktornost generacije Y – ona ima sve blagodeti globalizacije ali samo ako pristane na virtuelni globalni identitet. Taj globalni trend propušten kroz lokalni filter kreira nešto izuzetno odvratno. Živimo u društvu blagostanja, ali postajemo sve tuplji, nesposobniji i glasniji.

* Vaši junaci žele da napuste taj svet. Zašto je to tako neizvodljivo za njih?

– Zato što alternativa u njihovom okruženju ne postoji. Znate, ranije su likovi umetničkih dela doživljavali katarzu kroz smrt. Danas je motiv smrti prevaziđen. Publika je zamerala hermetičan zaplet filma, ali to je bio jedini način da se zaista oseti repeticija konstantnog životarenja umesto života. Umesto smrti, naš junak je osuđen na život. To je najveća tragedija njegove generacije – šta god da se uradiš, budiš se u istom okruženju osuđen da živiš.

* Šta je onda njihova budućnost?

– Pojaviće se ponovna potreba za jednom vrstom duhovne revolucije. Napraviće se jaz – generacijski, klasni, intelektualni, i te etikete će dodatno oslabiti već poljuljanu društvenu solidarnost. Postoji samo jedno rešenje, a to je ljubav. Rađamo se u vremenu u kom komunikacija, odnosi i empatija umiru, tokom života zaboravljamo ko smo, naša snaga su naši izbori, ako nam ostane dovoljno mozga da to razumemo.

* Mogu li mladi kojima je zabava i slava najvažnija stvar u životu da imaju svest o važnim društvenim problemima? Kako ih pokrenuti?

– Subverzijom. Oni koji imaju svest moraju napuštati mesta svojih „safe zone“-a, moraju se odricati. Imidžom protiv imidža, izbeći zamke etiketiranja i elitizma. Jedan holivudski film danas ima veću društvenu moć nego neki samosvesni autorski film.

* Ko su onda ti mladi spremni da zbog svog nezadovoljstva protestuju na ulicama? Kako vi vidite aktuelne proteste?

– Podržavam svaku vrstu autentičnog bunta, pokušavam da izbegnem retoriku salonskih teoretičara čija sam i sam bio žrtva tokom okupacije bioskopa Zvezda, ali brine me upravo ono što sam naveo u prvom odgovoru. Niko od njih ne ide u bioskop da gleda film koji je pravljen za njih. To zvuči sebično ali jeste jedna vrsta paradoksa, način na koji sami sebe sabotiramo jer smo impotentni u našim stavovima.

* Šta se trenutno dešava sa okupacijom bioskopa Zvezda?

– Sve to što sam rekao se može preneti i na primer Zvezde. Mi kao društvo nismo spremni za jednu Zvezdu. Tražimo formu u koju ćemo da je strpamo, ne razmišljajući o širem fenomenu. Za sad ona treba da ostane ono što je i bila – bioskop, kao simbol jedne pogrešno vođene državne politike i kao alternativa komercijalnom bioskopskom repertoaru. Od prvog maja kreću projekcije.

Kritičari ga ne razumeju, publici je predosadan

* Film je dobio mnogo pozitivnih, ali i negativnih reakcija i kritika. Kako to komentarišete? Mislite li da ste izneverili očekivanja publike koja vas vidi kao hrabrog i kontroverznog reditelja?

– Ne, naprotiv. Mislim da sam ispunio očekivanja. O tome svedoči i bioskopska poseta koja se uglavnom svodi na širu rodbinu i poneki sredovečni par koji najčešće izađe pre kraja filma. Ovaj film samo potcrtava podelu o kojoj sam već pričao. Samoproklamovani kritičari ga ne razumeju jer im nije tematski blizak, većini prosečne bioskopske publike je predosadan, a ja nisam ništa zaradio.

Sinopsis i ekipa filma

Glavni junak filma „Afterparti“ je Marko, koji radi kao barmen u poznatom beogradskom klubu, ali mašta da postane glumac. Pored ludog noćnog života, život provodi i odlazeći na kastinge i snimajući sve što mu se ponudi. U tome mu pomaže i njegova prijateljica (a povremeno i devojka) Tića, koja radi i kao šminkerka. Ona, kao i ostali Maretovi prijatelji i okolina, smatraju da je on zvezda, a i sam Mare veruje u to. Glavne uloge igraju: Rade Ćosić (koji je i producent filma), Nikola Šurbanović, Jana Milosavljević, Vladimir Gvojić, Dragan Jovanović, Slobodan Beštić, Lidija Vukićević…