Živimo u svetu koji paralelno razvija turizam i terorizam

Novog „Hamleta“, petog koji će biti izveden u istoriji ovog teatra, režira Aleksandar Popovski. Ono što njegovo viđenje najizvođenijeg komada na svetu čini drugačijim je to što naslovnu ulogu igra Nebojša Glogovac, zreo čovek a ne dečak, kakav je po viđenju Popovskog i sam lik Hamleta.

– Hamlet za mene nije čovek koji se prvi put susreće sa problemom, sa nepravdom. On je neko ko je to već proživeo. Za mene je to mnogo dramatičnije. Mi se sami već nekih 20-ak godina stalno probijamo kroz seriju problema. Jedno rešimo, drugo se pojavljuje… Naši organizmi traže odmor. Moja baka je stalno govorila: „Samo da više ne vidim rata“. Nakon Drugog svetskog rata, ona je tokom 50 godina mira ponavljala samo da to više ne vidim. Kada pomislim šta bih ja govorio svojim unucima, imam previše toga, jer ja nisam toliko dugo video mir. Hamlet je zbog toga izmenjena ličnost. On je čovek koji razmišlja kako da preživi, ako su njegovi organizam, telo i duša oštećeni konstantnim suočavanjem sa istim problemom. Dopala mi se rečenica: „Ja moram biti surov da bih dobar bio“, koja ponekad ima uskličnih a ponekad upitnik iza sebe. Ja nisam čovek koji misli da se nasilje rešava nasiljem. Ali s druge strane, ne možeš dozvoliti da te jedan isti pas ujede tri puta. Onda si ti glup. To je za mene bila drama.

U predstavi je naglašen trenutak konstantne ratne pripravnosti. Živimo li u takvom vremenu gde se stalno šetaju vojnici?

– Šekspir je to fino napisao. Vidite na početku kako se Hamlet pita kuda ide ova vojska, šta je to, šta nam se to sprema… Mi živimo u svetu koji paralelno razvija turizam i terorizam. Imate države u kojima padaju bombe i u koje turisti nastavljaju da idu jer su to turističke destinacije. Niko neće da otkaže ni turizam ni terorizam od sebe. U takvom svetu živimo. Nemamo mi vremena da se brinemo da li će neko da nas ubije pa da zbog toga ne idemo na more.

Reklo bi se da vas ne zanima samo Hamletovo ludilo, već ludilo cele države…

– Da, zato što je Hamlet princ cele Danske. To utiče na celu državu. Ali danas imate mnogo zbunjujućih situacija. Dobijate neke informacije za koje znate da su nenormalne i pitate se ko je lud. Ubeđuju vas, vaš mozak kao svakom racionalnom biću to ne dozvoljava da prihvatite. Tako svaki čovek može da poludi.

Kako onda u takvoj situaciji dočekati Fortinbrasa – kao oslobodioca ili osvajača?

– Fortinbras je neko ko je sa skupinom pijanih Norvežana krenuo da uzme nešto što je njegov otac izgubio sasvim legalno. Za mene je Fortinbras preduzetnik. Naše države vode preduzetnici. To je jedna nova kategorija. Oni tvrde da imaju ideologiju, iako je nemaju. Tvrde da su duboko religiozni, iako nisu. Uglavnom se bave gradnjom, jer je to najbolje način da se ukradu pare. To nama treba, zato to narod i podržava. Ali oni to ne čine iz ideala.

Hamlet u vašoj predstavi ne umire. On se stalno vraća kao upozorenje…

– Hamlet je ideja, a ideje nikad ne umiru. Koliko god da se one stavljaju pod tepih ili zatrpavaju zemljom, one se vraćaju. Hamlet se u svakom vremenu vraća. Uvek će biti hrabrih ljudi koji će govoriti o tome šta misle. Hamlet je ideja.

Gde je on danas? Na ulici?

– Mislim da se Hamlet umorio. Ne želi više da provodi vreme na ulici. Da zviždi i da viče. Hamlet smišlja bolju strategiju. Osim toga, Hamlet ima bolju moć za koju oni ne znaju. On je naoružan sa dve strane. Jedna su stvorenja iz drugog sveta – on izvlači duhove, donosi nešto od čega današnji preduzetnici nemaju kako da se brane. A druga stvar je pozorište. On tvrdi da ljudi kroz umetnosti, kroz katarzu, mogu da se odaju.

Kao u „Mišolovci“. Šta je još moć pozorišta? Osim što može da otkrije ko je ubio kralja, može li pozorište i da natera ljude na pobunu?

– Umetnost treba da proizvede emotivni efekat koji publika zatim racionalizuje. Umetnici su tanane duše ovog sveta. NJih treba čuvati kao dijamante na dlanu. Umetnici pokazuju da svet nije beznačajan. Da postoji dobro. Samo umetnici daju smisao svetu.

Kada ste spremali „Metamorfoze“ u istom ovom pozorištu pre šest godina rekli ste da vam nije blisko angažovano pozorište koje se bavi politikom i ratom. Šta se to promenilo?

– Pokušavajući da približimo pozorište ljudima mi smo ga ispolitizirali na jedan banalan način gori nego u žutoj štampi. Danas reći: Premijer krade“, jednu banalnu misao, to se kosi sa smislom pozorišta. Takav teatar za mene nije prihvatljiv. Ja mislim da kroz emotivno razumevanje dolazimo do nečeg što je psihotično.

Kako čitati Šekspira u 21. veku?

– Lako. On je materijal koji danas možete videti svugde. Zato ga i ima u „Igri prestola“, u „Kuća od karata“, u „Gospodinu Robotu“… Ta serija je kompletno zasnovana na „Hamletu“. Sin koji vidi svog mrtvog oca.

Glumački i autorski tim

Pored Nebojše Glogovca u predstavi igraju i: Jasna Đuričić, Jovana Stojiljković, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Boris Milivojević, Miloš Samolov, Milan Marić. Adaptaciju teksta potpisuje Goran Stefanovski, iza scenografije stoje NUMEN i Ivana Jonke, kostimograf je Maria Marković, kompozitor Kiril DŽajkovski…

Glogovac: Hamlet je utkan u mene’]

– Hamlet je utkan u mene i u svakog čoveka koji se usudio da pita – šta radim u životu. On je deo svake poštene ličnosti. U vremenu kada je sve lako dostupno i lako razumljivo, fascinantno je kako ljudi i dalje dozvoljavaju da budu robovi pod teretom života. Hamlet postavlja mitska pitanja. I 400 godina kasnije, ona ni danas ne dolaze do rešenja. Iako su svi čak neskriveno protiv pojedinca, što se vidi jasno kao na dlanu, sve je manje bunta i revolucionarnog duha – kazao je na konferenciji za novinare Nebojša Glogovac, dodajući da nije želeo da igra lik Hamleta upravo zato što je to jedan od najpoznatijih dramskih tekstova na svetu, ali da je pristao jer mu je Popovski pomogao da ta priča bude organski vezana za njegovo biće.