„Živimo u vremenu kada je nepoželjno buniti se“: Bariton Dragutin Matić uoči beogradske premijere opere Đuzepea Verdija „Simon Bokanegra“, u kojoj peva naslovnu ulogu

On je ovu rolu već tumačio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u operskoj produkciji povodom 200. godišnjice Verdijevog rođenja, a u razgovoru za Danas govori o izazovima rada na ovom Verdijevom delu, razlozima popularnosti i modernosti Verdijevih opera, angažovanosti umetnosti i umetnika, karijeri…

Simon Bokanegra je istorijska ličnost iz 14. veka, književni lik, operski junak, gusar, prvi dužd bez plemićkog porekla, čovek neostvarene ljubavi, u potrazi za izgubljenim detetom, žrtva izdaje… Koliko je izazovan za operskog pevača?

– Uz veliku moć dolazi i velika odgovornost. Uz veliko bogatstvo dolaze glavobolje. Simon Bokanegra jeste i književni lik i istorijska ličnost, on je prvi plebejac koji je postao dužd i pokušao da ujedini Đenovu i Veneciju. U tome je uspeo, ali je to imalo veliku cenu. NJegova incijalna želja bila je zapravo da dobije plemićki status kako bi mogao da bude vredan ruke Marije Fiesko, ćerke đenovljanskog plemića za koju u prologu saznajemo da je preminula. NJegova osnovna želja da postane dužd nije vlast, što je lepo režijski urađeno potenciranjem na negodovanju Simona Bokanegre da se prihvati toga. Na nagovor Paola Albianija, koji je imao svoje interese i zbog toga forsirao da Bokanegra postane dužd, prihvatio je tu dužnost iz romantičnog i emotivnog potkonteksta. Ali, posle toga on je sve porodice koje su bile protiv njena pobio. Ne treba zanemariti činjenicu da je bio gusar, svirep i surov čovek. Publika to treba da ima u vidu zbog velikog kontrasta koji ima u odnosu sa ćerkom, Amelijom Grimaldi, usvojenicom ove poznate plemićke porodice za koju se ispostavlja da je kći Simona Bokanegre i Marije Fiesko. On je kao lik za inperpretaciju izuzetno zahtevan. Iako u pevačkom smislu nema težinu Rigoleta, Bokanegra zahteva veliku paletu boja u glasu i interperetaciji, izuzetno puno promena raspoloženja, brzih reakcija… Pogotovo interpretacija smrti – trovanja i sporog umiranja koje duže od jednog čina, jer takve scena znaju da budu često smešne ako se ne urade na pravi način. U tom smislu ta uloga je za interpretaciju najkompleksnija od svih uloga koje izvodim i traži veliku koncentraciju jer je Simon Bokanegra prisutan sve vreme na sceni – on je ’lepak’ koji veže celo ovo delo i u dramskom i muzičkom smislu.

Simona Bokanegru pevali su mnogi veliki pevači, od Pjera Kapučila i Tita Gobija do Plasida Dominga i Dmitrija Hvorostovskog. Da li Vam je neko do njih bio uzor tokom rada na ovoj ulozi?

– Ujak Slobodan Bane Stanković, prvak Beogradske opere više od 20 godine pre nego što je otišao u Švajcarsku, nažalost preminuo je prošle godine. Ja sam sa njim radio i on mi je bio uzor u odrastanju i slušanju. Od pevača koje najviše slušam, a koji su mi na neki način uzor jeste Pjero Kapučili. Ima mnogo velikih pevača, ali njegov stil izvođenja, ti dahovi tako dugi i pijana, sve što on izvodi to je za mene reper kako bi to trebalo da zvuči. Naravno, zavisno od trenutnog nadahnuća, snage, umora ili odmora nekad sam bliži ili dalje. Radeći Simona Bokanegru preslušavao sam Kapučilija i Vladimira Černova iz Metropolitena. Černova više kad sam prvi put radio Simon Bokanegru, a Kapučulija sada. Ali, posle izvesnog broja velikih Verdijevih uloga u „Otelu“, „Trubaduru“, „Nabuku“, „Rigoletu“, „Moći sudbine“, „Travijati“… koje sam puno pevao i u inostranstvu, ja sam izgradio i svoj stil pevanja mogu da kažem, a da to, nadam se, ne bude prepotentno. On se negde poklapa u interpretaciji i sličan je Kapučilijevom izvođenju, neki kažu da ih jako podsećam na njega što je za mene kompliment.

Koliko Vam je pomoglo to što se ovu rolu već pevali u Novom Sadu?

– Meni je 2014. „Simon Bokanegra“ bio treći Verdi koji sam otpevao. Ta produkcija u Novom Sadu bila mi je najdraža koju sam radio i nosim je u divnom sećanju. Pre dve godine pokušao sam da otpevam sam za sebe Simona Bokanegru i zapanjio sam se kad sam shvatio da se sećam samo deset posto uloge. U prvom momentu očekivao sam da ću se mnogo više sećati i da će pomoć biti mnogo veća. Prošlo je tačno deset godina od novosadske premijere i mnogo stvari je iščezlo, ali kad sam krenuo da radim i ušao u proces muzičkih proba, to sećanje počelo je rapidno da navire, tako da sam ipak u prednosti. Lakše mi je da uđem u taj lik sada, a imam mnogo više scenskog i repertoarskog iskustva.

Da li su prošlogodišnja produkcija Verdijevog „Falstafa“ i uloga Forda bili neka vrsta prekretnice u Vašoj karijeri?

– Ne. Čak nisam bio ni preterano oduševljen idejom „Falstafa“. To je Verdijevo poslednje zamorče, komična opera koja mora da bude stavljena baš u neko aktuelno vreme i prilagodi se da bi bila prihvatljivo smešna i za današnje vreme. Čak sam se dvoumio između uloge Falstafa i Forda, ali za Falstafa je ipak potreban pevač bas-bariton, stariji glas, ili stariji pevač. Odlučio sam se za Forda jer je agresivniji i energičniji. Ono što je ključno kod te uloge jeste arija „E sogno? E realta?“, kao najpoznatiji deo cele te opere. Bio sam iznenađen komleksnošću i težinom te arije za interperaciju. To je opasna arija za glas i sve što to povlači, ali sa druge strane bilo je izuzetno izazovno uraditi je dobro, a ja sam za tu ulogu dobio Nagradu najboljeg izvođenja prošle godine… Za razliku od Simon Bokangre koji je za mene repriza, Ford je moja poslednja nova uloga, ali prekretnica je bila Rigoloto. To mi je i dalje omiljena uloga, a sad čekam Magbet sa velikim nestrpljenjem. To je jedna od uloga koje su mi na zidu zalepljene da uradim.

Zašto je Verdi toliko izazovan za pevače i šta je to u njegovoj muzici i pristupu temama što drži pažnju publike i umetnika dva veka?

– Verdi je moj omiljeni kompozitor, ali omiljeno delo mi nije nijedna od njegovih opera nego „Rekvijem“. To je apsolutno vanvremenski i vanzemaljski napisana kompozicija, jedna od najbolje napisanih klasičnih kompozicija ikada. Zašto je meni Verdi toliko genijalan? Ne možemo reći da Pučini, Maskanji, Leonakavalo, Bize… nisu genijalni, ali teme koje oni obrađuju su životne i jednostavne, tu su uglavnom u pitanju strast, ljubav, smrt na kraju. Smrt je i Verdijeva tema u operama, ali njegova genijalnost se ogleda u poznavanju pevača i kompozitorskoj tehnici. Recimo, u Pučinijevim „Boemima“ u sceni kad Mimi umire imamo Rolfove fenomenalne fraze sa filmski raspevanom muzikom koje zvuče kao da se topi univerzum. To je lepo, ali i lako kao kad čujete uvodnu špicu za film. To je verizam koji je za prosečnog slušaoca lakši, dopadljiviji i prijemčiviji, dok je Verdi sa svojom kompozicionom tehnikom, načinom pisanja i poznavanjem glasova uspevao da dočara motive na fantastičan način.U „Balu pod maskama“ kad Renato otkriva da ga Amelija vara sa njegovim najboljim prijateljem i kraljem Rikardom to je melodija koju može dete od dve godine da sa dva prsta odsvira na klaviru, a Verdi sa te dve notice dočarava patnju, stid, poniženje… U „Rigoletu“ je dočarao munje, udare groma, talase, buru, hujanje vetra u horskim delovima… Verdi je na toliko zanimljiv način uspeo da sve to upakuje u celinu zbog čega i jeste otac italijanske opere. Za razliku od verizma, koji traži moćan veliki anasambl i kad se svira trese se zemlja, kod Verdija imate jednostavnu orkestraciju i fenomenalno snažnu scenu sa dva instrumenta što je nivo majstorstva koje prevazilazi ove ostale.

Da li je deo te popularnosti i to što je i tematski trajno moderan i aktuelan?

– Za sve te trascedentne teme aktere možete da nađete i sada što i režija koristi nekad uspešno, a nekad neuspešno. U „Simon Bokanegri“ gledamo trovanje, a nedavno smo videli smrti po zatvorima. To su sve slične stvari. Nekad je to bilo trovanje, danas je to nešto drugo – zatvaranje, osude, nameštanja… Nisam neki teoretičar zavere, ali ceo svet je u takvim situacijama koje možete da prepoznate kod Verdija, čak i u „Aidi“, ukjučujući ljubomoru, preljubu, smrt, interese… Opera je jedna toliko bogata umetnost da ko želi da se prepozna on će se prepoznati i u Verdiju i u operama drugih kompozitora. Ali Verdi ide ka tim univerzalnijim temama, dok verizam ide na konkretne priče, a „Simon Bokanegra“ je vrlo prepoznatljiv u današem vremenu, mnogo više čak nego neke druge opere.

Koliko Verdijeva umetnička i autorska angažovanost motiviše umetnike da i oni sami budu angažovani u svom radu?

– Tu ne bi trebalo da ima razlike jer svaki kompozitor, opera i operski stil traže veliku nesebičnu angažovanost, često i veliko odricanje. Kao i u svemu, to zavisi od umetnika do umetnika. To su različite dubine tumačenja lika, nivoa interpretacije i mogućnosti. Svi se trudimo najbolje što možemo, ali su različiti pristupi. Ja se trudim da obogatim sa što više detalja svaki svoj lik i moji likovi, naročito Rigoleto i Nabuko rasli su godinama. Kad dobro postavite stubove neke uloge možete lako da se uklopite u drugu režiju i puno improvizujete. Jer ljudi vole lepo pevanje, ali prošlo je vreme kad se tražio samo glas. Sad se krenulo, pogotovo Evropa i Amerika, u drugom pravcu. Sve je bitno – izgled, gluma, kostimi, svetla, a najmanje je bitno pevanje, kako mi se čini. Puno se koriste mikrofoni kao asistencija i onda ljudi koji ne mogu da iznesu sve uloge ni vokalno ni dramski jer ne bi imali dovoljno jačine, volumena ni snage, imaju gumice i mikrofone na čelu i uhu, pa se to miksetama popravlja. To su milionske opreme, ali ja garantujem da kad biste ih uživo slušali ne biste bili toliko impresionirani kao kad slušate prenos iz velikih svetskih kuća. To bi bila moja poruka mladim ljudima koji se vode slušajući Horostovskog, Netrepko, Aranču, Hemsona i sad aktuelne pevače. Ne kažem da nisu dobri pevači, samo kažem da dok ne sedite u sali i ne slušate ljudi uživo na sceni, ne čujete orkestar, ne može se imati prava sliku kako neko može ili ne može da peva.

Iza nas je talas opomena i protesta klasičnih muzičara od Beogradske filharmonije do orkestara i horova NP i SNP zbog nemogućeg ezistencijalnog položaja i uslova rada. Jedno se nisu oglasili solisti Opere NP. Zašto, da li je vama sve potaman?

– Moje sestre od ujaka su vođe čela i violina u Filharmoniji. NJihovi razlozi su potpuno opravdani i na mestu, jer su njihovi finansijski uslovi mizerni. Nisu ni nama ne znam koliko bolji, ali malo jesu. Razlike su sitne. Uslovi ostalih radnika vezanih za pozorište i Filharmoniju su takođe mizerni, a to je tehnički sektor, šminkeri, vlasuljari, garderoberi, tehničari na sceni. Ovo je mnogo velika mašina – 500, 600 ljudi radi u NP da bi repertoar funkcionisano. Kultura u globalu i sve što ide uz nju trebalo bi da imaju viši finansijski status. Situacija u SNP i Filharmoniji je da se kolektiv pobunio. Nisu ni solisti Drame, Opere a ni Baleta istupili, nego kolektivni ansambli od 60, 70 svirača ili horskih pevača. Kada se solisti žale to nije grupa nego ljudi poimence, a živimo u vremenu kada može biti veoma nepoželjno buniti se. To nije odustvo podrške, mi sve apsolutno podržavamo, ali postoji taj plural/singular u našem poslu gde se sve tumači na određeni način što ne bi trebalo da bude tako, ali to je realnost. Problematika kad se žalite na uslove rada ili finansije jeste da svaka uprava to doživljala kao neki lični napad, iako je stvar države koliko će izdvojiti novca za budžet kulture. Zna se koliko koja zemlja odvaja, a koliko naša i u okviru toga pozorišta moraju da se kreću i sa koeficijentima za plate. Bilo je najava da će to da se reši pozitivno, ali do toga nije došlo. Navijam za kolege i za nas sve, videćemo šta će biti sa novom vladom i novim ministrom kulture.

Karijera

– Ja sam posle devet godina pevanja najtežeg „gvozdenog“ repertoara napokon dobio radno mesto. Pevao sam za mizerne honorare samo zato što sam se vratio iz Nemačke gde sam imao ugovor u Državnoj operi jer sam želeo da radim u svojoj zemlji, u gradu gde sam rođen i gde su moji roditelji pevali, meni su otac i majka operski pevači, kao i ujak i ujna. Želeo sam da pevam u svom pozorištu i kao član NP nastupam u inostranstvu. Ja sam nastavio da pevam u inostranstvu vrlo brzo, ali sam devet godina čekao radno mesto i još dve godine status prvaka Opere, koji sam zaslužio već posle dve, tri godine pevanja neke davne 2014. ili 2015 – ističe Dragutin Matić, koji je studije prava zamenio karijerom operskog pevača.

Umetnost je neodvojiva od politike

– Bilo bi divno da kultura može da bude nezavisna od politike. Ja sam ceo svoj život pokušavao da radim apsolutno nezavisno od politike. Nisam se upuštao ni u kakve avanture jer smatram da umetnik treba da se bavi umetnošću. Ali, u realnom životu umetnost je neodvojiva od politike zato što je samoneisplativa. Kad kažem politika, mislim na državu koja mora da asistira. To je stanje i u svetu. Teška ekonomska situacija bila je i pre nego što nas je kovid zatvorio i ubio totalno. Mnogi ljudi su ispali iz igre, izgubili posao, ostali bez kondicije, mnogi su bili bolesni i imaju posledice, a onda je došla nova finansijska kriza. Mi bez pomoći države ne možemo, da li ima prostora za više – ne znam. Ja se ne bavim time. Ali to je lanac – ako podignete plate u kulturi to se očekuje i u prosveti i zdravstvu… – kaže Dragutin Matić.

Beogradska produkcija

Kao u Novom Sadu i u beogradskoj produkciji izvodi se konačna prerađena verzija „Simona Bokangre“ iz 1881, koji premijerno izveden 12. marta 1857. u Veneciji.

Beogradska režija ovog Verdijevog dela je tradicionalno urađena i iza nje stoji Mario Pavle del Monako.

U umetničkom timu su: dirigent Đorđe Pavlović, scenografkinja Jasna Saramandić i kostimografkinja Višnja Žilić.

Beogradski „Simon Bokanegra“ ima tri podele.

Na premijeri sa Dragutinom Matićem na sceni će biti: Ivan Tomašev, Sonja Šarić, Dejan Maksimović, Stefan Pavlović, Aleksandar Pantelić, Svetlana Lovčević i Slobodan Živković.

Na prvoj reprizi 19. maja pevaće: Vuk Zekić u naslovnoj ulozi, Dragoljub Bajić, Evgenija Jeremić, Stevan Karanac, Milan Obradović, Miloš Gašić, Tatjana Mitić i Marko Kostić.