Dušan Kovačević: Živko Nikolić je dobio opkladu sa večnošću

Dvadesetog novembra će biti i osamdeset godina od rođenja avangardnog sineaste u čijim su filmovima najznačajniji glumci ovdašnjeg glumišta ostvarili kultne uloge – Mira Furlan, Velimir Bata Živojinović, Mira Banjac, Danilo Bata Stojković, Petar Božović, Dragan Nikolić, Savina Geršak…, a on je za života ostao neshvaćen, nepriznat, na neki način i ponižen.

– Živka sam upoznao početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u Ateljeu 212, kada je došao da gleda generalnu probu „Maratonaca“, predstavu u kojoj je igrala njegova supruga Vesna Pećanac. Mislim da su se tada još zabavljali, a uskoro su se i venčali – kaže za Danas Dušan Kovačević.

– Tom prilikom me je zamolio da pročitam njegovu kratku priču koja je bila posvećena jednom događaju, u malom mestu u Crnoj Gori na moru. Dao mi je taj sinopsis i predložio da na osnovu njega napišem scenario. Pre toga sam radio nekoliko kratkih igranih filmova za potrebe akademije, i ta saradnja sa Živkom bio je moj prvi scenario ispisan za dugometražni film. Tokom leta 1977. bili smo u Crnoj Gori, pokazao mi je dve –tri lokacije gde će se ta priča događati, a reč je o „Beštijama“, filmu koji će Živku omogućiti da kasnije snima druge filmove. Zanimljivo mi je kad pričam o Živku Nikoliću, od prvog susreta, pa i u našim kasnijim razgovorima, a nismo se često viđali, to što je on bio jedan vrlo povučen čovek. On nije pripadao većini, vodio je nekakav isposnički život, nije sedeo noću po klubovima i kafanama, i pričao je u slikama, jer je istovremeno bio i čovek koji je posvećen slikarstvu. Kao i neki drugi filmski radnici iz sveta slikarstva, Živko je te slike iz snoviđenja pokrenuo u svojim filmovima. „Beštije“ su prošle vrlo lepo, ali kao i njegovi ostali filmovi u to doba, smatrale su se vrlo specifičnim mentalitetom Crnogoraca – seća se Kovačević.

LJudi sada zaboravljaju, kako ističe, ali u Crnog Gori Živka nisu mnogo voleli, jer su smatrali da ismeva čojstvo i junaštvo.

– Poslednjih nekoliko godina, kada se priča o Živku obnovila, i kada se vrednost njegovih filmova predefinisala i dobila potvrdu o svojoj izuzetnosti, ne samo u mentalitetu nego u analizi i vivisekciji jednog vremena, on i njegov komediografski rukopis počinju da bivaju ozbiljno tretirani.

„Beštije“, koje je 2016, po izboru kritičara, Jugoslovenska kinoteka proglasila kulturnim dobrom, bile su i prvi Nikolićev igrani film, a ostale su zapamćene i po antologijskim ulogama Viktora Starčića, Pavla Vuisića, Mije Aleksića, Vesne Pećanac…

– Posle „Beštija“ Živko i ja smo se još jednom susreli, kada mi je dao da pročitam jedan njegov scenario, ali tada sam već bio u drugim poslovima i nisam mogao da prihvatim. Naši susreti su bili retki i prijateljski kad god bi se videli, a obično smo se viđali oko Ateljea 212, jer je on tu negde u blizini stanovao, i uveče je obično šetao po tom kraju. Sećam ga se kako hoda beogradskim ulicama u jednoj jakni u kojoj je išao, sa onom njegovom bradom i malo povijenim hodom. Živko je otišao sa ovog sveta ne znajući šta je sve uradio, jer ono što su o njemu pisali do pre nekoliko godina nije bilo najpohvalnije. NJegova supruga je dosta učinila da se njegovo delo i njegovo ime ne zaborave, trudila se kad god je mogla da evocira uspomenu na Živka, i doživela je to da se napokon vrednuje onako kako zaslužuje – kaže Kovačević.

U našem sećanju na Živka neizbežno je pitanje koliko je on u svojoj umetnosti i u životu, zapravo, bio ponižen – dugo godina nije mogao da snima, jer niko nije hteo da uloži novac za njegov film, egzistencija njegove porodice bila je ugrožena do krajnjih granica.

– Znao sam to, i ne bih sada da pričao o tom tužnom i nezahvalnom odnosu i prema Živku i prema Vesni. U jednom trenutku, dok sam bio u predsedništvu Udruženja dramskih umetnika, pokušali smo da rešimo taj problem. Međutim, te godine su bile izuzetno teške, ja sam zbog tih problema, ne samo Živkovih, već i nekih drugih umetnika, išao i kucao na neka vrata gde inače ne bih otišao nikada. Nešto je učinjeno tada, ali to su bile devedesete godine, i svaka molba za pomoć se svodila na jednu rečenicui nadležnih: A kako drugi ljudi žive u logorima i po izbegličkim centrima. Jeste, Živko je bio zaboravljen, bio je skrajnut, i mislim da je genaralno cela ta priča o njegovom radu i onome što se danas hvali, u to doba bilo marginalizovano i proglašeno za jedan komediografski folklor. To je bila neka približna ocena celog njegovog rada. Jer, mnogi su se u tim filmovima prepoznali i našli uvređeni, što po liniji priče mentaliteta, što po liniji politike, običaja, i svega onoga što je materijal za sve komediografske žanrove – smatra Kovačević.

Oni koji su voleli Živka i njegove filmove, prepoznavali su i njegovu ličnu posebnost, i subverzivnost koju su na neki način posedovala sva njegova ostvarenja.

– Živko je bio osobenjak svoje vrste, kad to kažem mislim, pre svega, na činjenicu da je živeo kao čovek koji je isposnik u nekoj keliji, na nekom pustom mestu. Nije pripadao nijednom postojećem udruženju, klanu, nije pripadao čak ni ljudima koji su se filmom ozbiljno bavili, jer nisu razumeli do kraja šta je to, zapravo, Živko uradio, i zašto to radi. Da li se on samo podsmeva, i što bi narod rekao, šegači na račun mentaliteta, ili tu ima nešto više, tako da, sve zajedno, njegova životna priča je bila vrlo osobena, i takvih stvaralca kao što je on, ja nisam upoznao mnogo. Znao sam možda još dvojicu – trojicu, za sve ove silne godine baveći se ovim poslom.

Duška, kako ističe, za Živka vežu i neke blede uspomene na boravke u Crnoj Gori prilikom obilaska terena za „Beštije“.

– Mada je spolja izgledao stalno smrknut i zabrinut, znao je itekako da uživa u pričama i u šali kada bi krenuli da se sećamo nečeg. On je od tih svojih sećanja i tog svog slikarskog dara pamtio događaje u slikama, i pričao je šta bi voleo da radi. Nekoliko priča koje mi je ispričao nikada nije raalizovao, a to su, u suštini, zaista bili istiniti događaji, kao i oni o pokušaju skretanja tokova reka da bi se pravili neki turistički centri, o tome kako je na Adi Bojani bio prvi pokušaj naturizma još negde između dva velika rata. Imao je beskrajnu ljubav prema svim tim ljudima i prema svom kraju, ali nažalost, to je tumačeno drukčije, i njegovo osećanje sveta ostalo je generacijama koje sada gledaju njegove filmove i sve više ih prihvataju. Ali, za života, on to, nažalost, nije doživeo. Ovo podsećanje na Živka samo je mala ispravka, i moglo bi se reći izvinjenje za sve ono što je doživeo – ističe Duško Kovačević.

Mira Banjac: Velika uspomena i tuga

– Poslednji moj događaj vezan za Živka Nikolića bio je pre nekoliko godina, kada sam u Crnoj Gori snimala film rediteljke Marije Perović. Radili smo u okolini Nikšića, vrlo blizu groblja gde je sahranjen, i htela sam da posetim njegov grob. Rekli su da moram da sačekam da me neko iz ekipe povede, jer sama neću moći da ga nađem. Ipak sam otišla sama, „prošpartala“ sam gore-dole, i pronašla sam Živkovu večnu kuću. U mom životu i u mojoj karijeri, Živko je upisan crvenim slovima. Velike me uspomene vežu za njega, i mislim da je veliki gubitak za našu kinematografiju što nije snimio više filmova. I danas se sećam kako me je za ulogu Milade u „Lepoti poroka“ ofarbao u crno kao gavrana, i ošišao kao muškarca, ali vredelo je. Bio je neverovatan reditelj, likovnjak, esteta u kadrovima, prostoru, apsolutno je bio fanatstičan. A pri tom vrlo tih, miran, pošten i potpuno posvećen filmu. Ogromno je zadovoljstvo bilo raditi s njim, Mirom Furlan, Petrom Božovićem i svima ostalima iz ekipe ovog filma, i jako mi je žao što Živko nije dočekao da vidi kako se danas njegovi filmovi obeležavaju kao kulturno dobro – kaže za Danas legendarna glumica Mira Banjac.

I Bergman mu se divio

Posle „Beštija“ Živko je 1984. snimio „Čudo neviđeno“, film koji se danas takođe ubraja u antologijska dela označena kao kulturno dobro. Iz „Čuda neviđenog“, po scenariju Siniše Pavića, i danas se čuju replike Oca Makarija Čudotvorca, koga je igrao Bata Živojinović, Amerikanke kojom je Savina Geršak oživela filmsku karijeru, Bora u izvanrednom tumačenju Taška Načića… Dragan Nikolić, nezaboravni Karuzo u ovom filmu, govorio je da je Živko naš Felini, i da je jednom priliko bio svedok kako se Ingmar Bergman divio njegovom filmu.

I treće delo koje zaokružuje slavnu Živkovu trilogiju, „Lepota poroka“ iz 1986. nosi oznaku kulturnog blaga, ali i ostali njegovi filmovi danas doživljavaju nova vrednovanja – „Jovana Lukina“, „Smrt gospodina Goluže“, „U ime naroda“, „Iskušavanje đavola“. U njegovom opusu je i kultna TV serija „Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo“, koja je 1988. u vreme emitovanja praznila ulice gradova nekadašnje Jugoslavije.

Erotska revolucija i opklada sa večnošću

Radnja Živkovih filmova uglavnom je smeštena u ruralna podneblja planinske i delom primorske Crne Gore u kojoj je i rođen, u njima je prikazivao patrijarhalni moral, položaj žene, supružnika, nazore stanovnika…, ali je uspevao da postavi alegorije mnogo univerzalnijih tema kao što je pitanje slobode žene. Film “Lepota poroka” doneo je revoluciju u jugoslovensku kinemtografiju, jer su tada prvi put bile snimljene scene grupnog seksa, sa Mirom Furlan, Alenom Nurijem i Ines Kotman.

– Živkovo mjesto u filmskoj umjetnosti je neprikosnoveno, možda je za života bio na gubitku, ali su njegovi filmovi dobili bitku sa vremenom i novim tehnologijama. Kada poslije trideset i nešto godina od snimanja filma, a u jednoj umjetnosti koja se tehnološki toliko brzo mijenja, kada dakle imate činjenicu da taj film i dalje komunicira sa publikom u bilo kojoj zemlji, na bilo kom prostoru kao i onda kada je snimljen, čak i bolje, jasno je da je Živko dobio opkladu sa vječnošću. Živko jeste crnogorska i jugoslovenska veličina, ali mislim i da u istoriji svjetskog filma on može imati renomirano i značajno mjesto – smatra kulturološkinja i autorka monografije o Nikolićevom delu Božena Jelušić.