Povod za razgovor sa prof. dr Danijelom Sinanijem, v. d. dekana Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je njegovo predavanje koje je organizovalo Udruženje Nova vizija iz Prijepolja u okviru projekta „Inkluzivna zaštita nematerijalnog kulturnog nasleđa Bošnjaka u Sandžaku“.
O ovoj temi malo se govori u javnosti. Od 2012. godine Nacionalni komitet, u skladu sa Konvencijom UNESKO formirao je listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije, koja sadrži 34 elementa, a od njih su, kao nematerijalno kulturno nasleđe Bošnjaka sa ovog područja upisane samo pazarske mantije.
– Do sada smo organizovali niz predavanja kako bi institucije i svi koji mogu da pomognu bili detaljno informisani i edukovani. UNESKO je doneo Konvenciju 2003. godine, Srbija je taj dokument ratifikovala 2010. godine, a dve godine kasnije počinje formiranje mreže za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa koja ima četiri glavne instance. Imamo sedam regionalnih koordinatora za sedam regiona: Vojvodina, Beograd, Centralna, Istočna, Zapadna i Južna Srbija i Kosovo i Metohija. Zatim je tu Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu, Komisija koja razmatra i valorizuje predloge i kao najviša instanca Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije koji odlučuje o upisu ili neupisu određenog artefakta u nacionalni registar. Problema, naravno, ima u bavljenju ovim vidom kulture, kao što ih ima i u bavljenju drugim vidovima kulture, a jedan od glavnih je nepostojanje zakonske regulative, tako da je krovni zakonski akt kojim se mi vodimo zapravo Konvencija UNESKO-a na osnovu koje smo razradili naše pravilnike. Zakon o kulturi nije završen, a u važećem zakonu kategorija „nematerijalna kulturna baština“ ne postoji. To otežava bavljenje ali nam daje i slobodu da definišemo šta je to „nematerijalna kulturna baština“ i implementiramo, na osnovu dosadašnjih saznanja i iskustava, u novi zakon, objašnjava prof. dr Sinani.
Nematerijalno kulturno nasleđe svakako nije nešto što je manje značajno od materijalnog, a da je to tako govori činjenica da je Svetska organizacija koja se bavi zaštitom kulturne baštine (UNESKO) posebno izdvojila ovu oblast kako bi nematerijalno nasleđe čovečanstva bilo bolje zaštićeno i sačuvano. Kako je kod nas?
– Svakako da nematerijalno kulturno nasleđe nije manje bitno i UNESKO poslednjih 15 godina ulaže ogromna sredstva i napore u promovisanju ove oblasti. Upravo to i pokazuje da nematerijalno kulturno nasleđe jeste bilo zapostavljeno u odnosu na materijalni segment. Srbija se ne razlikuje po tome i ponekad je teško objasniti ljudima šta je to jer kad govorimo o kulturnim artefaktima čovek očekuje nešto opipljivo i vidljivo. Upravo nematerijalno kulturno nasleđe predstavlja najznačajniji aspekt kulturnog nasleđa koji bi mogao da pomogne da se zajednice preko njega identifikuju, te da se izradi i motiviše ta kulturna raznolikost koju u Srbiji posedujemo.
Da li to proističe iz definicije po kojoj je osnovna odlika nematerijalnog kulturnog nasleđa da je ono živo?
– Upravo je ono jedino živo kulturno nasleđe koje nas najbolje opisuje i definiše: način na koji govorimo, jezik kojim pričamo, stvari u koje verujemo, zanati koje znamo da radimo, veštine i znanja koja posedujemo, čine nas onim što jesmo na bilo kom planu, bilo da je verski, nacionalni, etnički ili neke manje grupe. Zato tome treba posvetiti poseban značaj. U Srbiji se ta pažnja posvećuje intenzivnije poslednjih sedam godina i u nacionalni registar su upisana 34 elementa reprezentativnog nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Manje se zna da postoji nekoliko elemenata koji su upisani ili su na putu da budu upisani na Uneskovu listu reprezentativnog nasleđa svetske nematerijalne kulturne baštine.
A to su?
– Upisana je 2014. godine porodična slava i to je bio prvi element nematerijalne kulturne baštine iz Srbije koji se našao na popisu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa. Nadamo se da će ove godine biti pozitivno rešena nominacija kola, jer je već prošla osnovne faze i očekujemo da će biti zabeležena na svetsku listu, a za 2018. godinu je predloženo pevanje uz gusle. Ono što je ograničavajući faktor u nominacijama za UNESKO jeste činjenica da se godišnje može predložiti samo jedan element nematerijalnog kulturnog nasleđa, a ima mnogo koji zaslužuju da budu predloženi. U narednim godinama ćemo nastojati da što ravnomernije, kad je reč o predlozima, bude zastupljena čitava Srbija, svi regioni i sve lokalne zajednice koje su zainteresovane i koje imaju nešto od elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa kako bi svaki od tih elemenata mogao da bude upisan prvo na nacionalnu listu, da bi, eventualno, mogli biti prosleđeni i na svetsku listu.
Kad je reč o ovom području i nematerijalnom kulturnom nasleđu i Srba i Bošnjaka koliko imate saznanja o elementima tog nasleđa koji bi mogli da se nađu na nacionalnoj listi, odnosno da li je bilo ili ima istraživanja posebnosti kad je reč o nematerijalnoj baštini Bošnjaka, karakterističnim običajima, zanatima, verovanjima, igrama, pesmama?
– Za sada je na nacionalnoj listi upisan samo jedan element, a to su pazarske mantije, odnosno tradicionalno znanje pravljenja tog jela i pevanje iz vika koje, takođe, pripada ovom delu Srbije. Kad smo upisivali, vodili smo računa o saznanjima da se i bošnjačko i srpsko stanovništvo bavi ovom tehnikom pevanja. Nadam se da će ishod serije seminara koji su pokrenuti u okviru ovog projekta, omogućiti da od autentičnih predstavnika zajednice dobijemo ideje i predloge šta je to što bi sledeće moglo da dođe na nacionalnu listu, a siguran sam da bi nešto moglo i trebalo da ide i na svetsku listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Da li lokalne zajednice prepoznaju značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa, da li mogu da procene da nešto odgovara toj definiciji?
– Problem i jeste u nedoumicama ko zapravo treba da podnese inicijativu, na koji način dolazimo do formiranja dosijea o kulturnom artefaktu. Predviđeno je da Nacionalni komitet formira strategiju na državnom nivou i to je do sada urađeno. Trebalo bi da lokalne zajednice, u saradnji sa regionalnim koordinatorima, predlažu različite elemente nematerijalnog kulturnog nasleđa i da onda zajednički dođemo do toga koji su elementi koji treba da budu upisivani i kojim tempom na nacionalnu listu.
Ko bi, ipak, institucionalno trebalo da bude nosilac tih aktivnosti na nivou lokalnih zajednica?
– Na osnovu dosadašnjeg iskustva koga imamo u radu sa lokalnim zajednicama bilo bi jako dobro da se u muzejima u ovom regionu formiraju odeljenja koja će se baviti isključivo nematerijalnim kulturnim nasleđem. To se pokazalo kao dobar primer u nekim delovima Srbije i oni regioni koji u zavičajnim ili narodnim muzejima imaju jedno takvo odeljenje ili odsek mnogo bolje rešavaju eventualne probleme vezane za nominacione dokumente i najviše nominacija i dolazi upravo iz tih delova Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
