Kino-poeta velikog crnila: 90 godina od rođenja jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih sineasta Živojina Žike Pavlovića

A na njoj: Odmetnik Ejvind i njegova žena Viktora Šestrema, Dan gneva, Reč i Gertruda Karla Drejera, Noćni lovac Čarlsa Lotona, Mušet Roberta Bresona, Legenda o Ugecu Kendžija Mizogučija, Poslednji talas Pitera Vira, Beli lovac, crno srce Klinta Istvuda i Mrtvi Džona Hjustona.

Ta lista obelodanjena je u uvodnom tekstu zbornika „Živojin Pavlović. Kino-poeta velikog crnila“, čiji je autor Gocić ujedno i priređivač ovog „zbornika tekstova posvećenog filmskom opusu Živojina Pavlovića. Sročili su ga njegovi studenti (Darko Bajić, Milena Marković, Slobodan Šijan), saradnici (Nebojša Pajkić, Goran Milašinović, Stole Popov), glumci (Rade Šerbedžija, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković) i kolege (Puriša Đorđević, Miša Radivojević, Rajko Grlić). Ilustrovan je dosad neobjavljenim Pavlovićevim crtežima i fotografijama sa snimanja“ i „nadovezuje se na knjigu Dragoljuba Ivkova Sećanja na Živojina Pavlovića“, kako stoji na zadnjoj korici ove knjige.

KONTEKST

Knjigu je objavio Leskovački kulturni centar u ediciji LIFE – Srpski filmski reditelji, proistekloj iz istoimene filmske manifestacije – Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije na kome je ustanovljena nagrada za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu koja nosi ime Žike Pavlovića.

Knjiga je nastala o 90. godišnjici rođenja velikog sineaste.

U pomenutom uvodnom Gocićevom tekstu – Kako me je zapljusnuo crni talas: kontekst, on o Pavlovićevom liku i delu govori upravo iz tog konteksta.

„Zbilja je Jugoslavija u tom periodu, čak i kad se čovek osvrne u gnevu, bila liberalna fantazmagorija: sinteza američkog sna i slovenskog terora, uspešne kapitalističke industrijalizacije na severu i posrnulog ruralnog feudalizma na jugu. Šta god vam subjektivni, paranoidni tumači hajki rekli, stepen slobode i državna zaštita koje su uživali umetnici 1950-ih i 1960-ih bili su, ako ne ekscesna, onda u najmanju ruku neobična aberacija – praktično nedostižna za većinu zemalja ne samo istoka već i zapada kontinenta. U toj atmosferi zapravo nije neobično što je jugoslovenska umetnost doživela tako impresivne rezultate… Kakva je bila tadašnja Pavlovićeva reputacija govori anegdota iz Njujorka 1969, kad su ga tvorci dokumentarca Vudstok molili da im pogleda materijal i pruži neku smernicu. Žika pristade da pomogne; najviše ga je oduševilo kad je pala kiša i raja počela da se valja po blatu. On se na lošem engleskom obrati perspektivnom montažeru koji se zvao Marin Skorseze: ‘Ovo s blatom vam je odlično! Ali muzika je skroz bezveze. To izbacite'“.

I bez ove, istinite ili apokrifne, anegdote tekstovi u ovom zborniku, odnosno njihovi autori, svedoče o neprikosnovenom autoritetu, harizmatičnosti i veštini velikog Pavlovića.

Tako Puriša Đorđević piše o tome kako je vrednu lekciju u Puli, lekciju o hrabrosti, naučio od mlađeg kolege i prijatelja koji je sam, nonšalantno, sa rukom u džepu izašao pred publiku u Areni koja je, spontano ili naručeno – danas je to svejedno – zviždala omnibusu Grad u kome je, pored filmova Marka Babca i Kokana Rakonjca, bio i Žikin film Žive vode.

Kaže nenadmašni Purke kako mu je ta lekcija poslužila da nekoliko godina kasnije u istom stilu usamljenog revolveraša stane ispred deset hiljada gledalaca u Areni koji su zviždali njegovom filmu Devojka…

ZASEDA

„Žika mi je na samom početku rekao da me je on izabrao, a da u mom poslu moram sam da vidim šta ću i kako ću. Uplašio sam se na smrt“, priča u knjizi jedan od najvećih među glumcima, srpskim i jugoslovenskim, Dragan Nikolić, Žikin Džimi Barka.

On opisuje kako je to bilo početi filmsku karijeru tako blistavo, u jednom od najboljih naših filmova Kad budem mrtav i beo.

Kao već tridesetogodišnjak, pre nego što će i sam snimiti svoj prvi film, Miša Radivojević je pogledavši Zasedu gotovo odustao od rediteljskog poziva.

Posumnjao je da li je dorastao ovom umetničkom zadatku.

I čak i kasnije, nakon Žikinih pohvala jednom njegovom filmu, i pored toga što su obojica bili profesori na Akademiji umetnosti, Radivojević se pred njim još uvek osećao kao student.

„U Žikinom prisustvu osećao sam se kao student – i to mi nije bilo neprijatno. To neću nikad zaboraviti: Žika mi je pomogao da na izvestan način produžim osećanje neke vrste obaveze da se bude mlad – kao neki večiti student…“

I Rajka Grlića je, po njegovim rečima, (ključno) oblikovala Zaseda.

„Ponosan sam i sretan što sam bio njegov glumac“, napisao je Rade Šerbedžija. „Živojin Pavlović je bio moj duhovni vođa. Bio je moj uzor i moj ideal u umjetnosti. Zbog njega sam 1970. napustio Partiju. Bio je moj glavni dasa. I ne samo moj, nego i glavni dasa i ćale Dragana Nikolića. I Slobodana Perovića i svih onih koji su voljeli tu estetiku i osjećali je kao ljudsku vertikalu i hrabrost, kao nešto najvažnije što nam se događalo u umjetnosti vremena ’jugoslovenskog socijalizma’, s kojim smo živjeli, odrastali i umirali“.

Makedonskom reditelju Stoletu Popovu, iz čijeg je teksta pozajmljen naslov čitavog zbornika, pohvala koju na račun njega i Emira Kusturice izrazio početkom 1980-ih u jednom intervjuu, značila je više i bila mu je draža od svih nagrada i priznanja koje je dobio za svoje filmove, a kojih je, kako je rekao, bilo mnogo.

„Mag, čovek otvorenog uma i novih ideja, nesumnjivo jedan od najzanimljivijih i najautentičnijih ličnosti jugoslovenskog filma i savremene literature. Umetnik sa kauzom i integritetom, čovek slobodarskog duha, pravi komita – buntovnik sa razlogom, kontraš državi, režimu i sistemu. Neumoljivi borac protiv opšte nepodnošljivosti, konformizma, ružičastog moleraja i demagoške ideologizacije. Kino-poeta velikog crnila…“, napisao je Popov.

NIJE „ZABUŠAVAO“

Piše, međutim, u ovom zborniku i o težini i tragici sudbine jednog jugoslovenskog umetničkog disidenta, o njegovoj slovenačkoj fazi kad mu je ova nekadašnja u mnogo čemu najprogresivnija republika Jugoslavije pružila životno i profesionalno utočište nakon neformalnog progonstva iz kinematografije rodne Srbije; o tome kako je zbog zabrane diplomskog filma Lazara Stojanovića Plastični Isus sa fakulteta otpušten Aleksandar Saša Petrović, a Pavlović smenjen sa mesta docenta i degradiran u referenta za učila.

Ali i tada, svedoči njegov student (koji je to bio samo do treće godine jer je tada Žika smenjen) Slobodan Šijan, kad je dobio zaduženje da izabere vizuelni materijal za dekorisanje nove zgrade Fakulteta dramskih umetnosti na Novom Beogradu, on nije zabušavao.

„Sa ljubavlju i znalački, izabrao je gravure koje reprezentuju različite delatnosti za koje se obučavaju studenti, i one još uvek čine da hodnici već oronule, nekada moderne građevine FDU deluju humanije“, napisao je Šijan rekavši i to da će se, kao i dve generacije studenata na Akademiji umetnosti koje nije izveo do kraja, uvek osećati kao student Živojina Pavlovića.

U tome da izvede generacije pred kraj 1990-ih omela ga je sopstvena smrt.

Da je zapravo i tu pao kao žrtva okolnosti i stanja zemlje u kojoj je rođen, svedoči pisac i doktor Goran Milašinović sa kojim je napisao epistolarnu knjigu Voltin luk nastalu zaista iz njihove prepiske, a objavljenu u vršačkom KOV.

„Žika je umro samo delimično zbog iznenada otkrivene maligne bolest, a mnogo više zbog sankcija“, piše Milašinović. „U intenzivnoj nezi nema dovoljno monitora za praćenje rada srce, samo za pacijente sa bolesnim srcem i one najugroženije (na devet operisanih, tri monitora). Žika nije među njima“, seća se Milašinović, i to je u stvari bilo fatalno.

Da je kojim slučajem ostao živ, Živojin Pavlović imao bi danas 90 godina.

Ovaj zbornik između ostalog svedoči i šta je sve zauvek izgubljeno za domaću kinematografiju, književnost, umetnost i kulturu uopšte u ovih četvrt veka otkako nije sa nama.

On je istovremeno i sećanje kakvo retko kada dobija i retko koji svetski umetnik.

Osim njega, i knjiga samog Živojina Pavlovića, njegove porodice u kojoj su dve glumice (supruga Snežana Lukić Pavlović i kćer Milena Pavlović Čučilovič), te dvojica dramaturga i reditelja (sinovi Vuk, koji je nažalost preminuo mlad, i Nenad koji je režirao očev scenario „Trag divljači“), ostaju Pavlovićevi filmovi kojima se iznova treba vraćati.

Trenutno je u Kinoteci njihova retrospektiva, od prvih kratkih radova do antologijskih ostvarenja.

U nekoj narednoj, povodom bilo kakvog jubileja ili bez njega, vredno bi bilo upriličiti i projekcije onih sa liste najboljih filmova svih vremena po izboru samog Pavlovića sa početka ovoga teksta.