Život je drama postojanja

Nije nimalo slučajno što svoju novu knjigu, autobiografski zapis „Susret je najveći dar“ (izdavači „Narodna knjiga“ iz Beograda i „MIBA Books“ iz Podgorice) Branka Bogavac, poznata novinarka i publicistkinja koja decenijama živi i radi u Parizu, počinje rečima kineskog nobelovca Gao Sinđijana.

Delo i život ovog izuzetnog pisca, pesnika, dramaturga, esejiste, slikara, sineaste i reditelja koji je u vreme kineske Kulturne revolucije bio u logoru za prinudno vaspitavanje, zapisala je kroz susrete sa njim kada je emigrirao u Francusku.

I sve ostalo što možemo videti u njenom uzbudljivom životnom svedočanstvu zapravo su susreti – od onih privatnih, koji su menjali njenu sudbinu, do susreta sa svetskim književnim i umetničkim velikanima koje je upoznala i o kojima je pisala, stvarajući tako svojevrsni dokument o našoj kulturnoj i političkoj epohi, o drami ljudskog postojanja, borbi za ličnu i umetničku slobodu i dostojanstvo.

Prva beogradska promocija knjige „Susret je najveći dar“ zakazana je 24. oktobra u Medija centru u 19 časova, a kako Branka Bogavac kaže za „Danas“, trebalo joj je mnogo hrabrosti da je napiše, jer je najteže pisati o sopstvenom životu.

– Posle nedavne smrti nekoliko slavnih ljudi koje sam imala prilike da sretnem i s njima razgovaram, Alena Boskea, Umberta Eka, Iva Bonfoa, Elija Vizela, Imrea Kerteša, Amosa Oza, koji su, kao po dogovoru, otišli skoro svi u istom nizu, postala sam svesnija koliko je ta smrt u blizini, u vazduhu, u oblacima, kao da čuči tu pred vratima. Nestanak mojih velikana s kojima sam podelila taj neponovljivi čas susreta opomenuo me je da je i moj kraj kao svedoka o njima, u ovim mojim godinama, sada mnogo bliži, i da to moje svedočanstvo može da se pretvori u dragoceni dokument o izuzetnom umetničkom stvaralaštvu ljudi koji su uticali na svetsku kulturu. A kako su me svi veliki pisci koje sam srela uporno savetovali da treba pisati, skupila sam hrabrost da napišem jednu intimnu ispovest.

Ta privatna storija Branke Bogavac je impresivna – u ovoj knjizi zabeleženi su ne samo njeni intervjui, nego i načini na koje je dolazila do njih, segmenti života velikana kao što su Borhes, Ežen Jonesko, Sioran, Margerit Diras, Ismail Kadare, Nadin Gordimer, LJosa, Sergej Paradžanov s kojim je razgovor vodila u kupatilu pariskog hotela u kojem je odseo, Česlav Miloš, Klod Simon, Toni Morison, Orhan Pamuk, Jevgenij Borisov Pasternak (sin Borisa Paternaka), Salmon Ruždi, Milan Kundera, Bernard Pivo, Andrej Tarkovski, Artur Miler, Zagajevski, Arabel, Galina Višnjevska, Estrelja, Mihail Rudi, Bela Ahmaduljina, Lav Dodin, Kišlovski, Abas Kjarostami, Končalovski, Roman Polanski, Gorbačov, Miteran, Nelson Mendela…, kao i Danilo Kiš, Tišma, Dado Đurić, Milorad Bata Mihajlović, Vladimir Veličković… Mnogi od njih bili su i gosti u kući Branke Bogavac i njenog supruga, čuvenog francuskog inženjera Žana Le Konta.

U ovom izuzetnom memoarskom vremeplovu, ona vodi čitaoce kroz rodnu Crnu Goru, Beograd koji je ostao grad njene mladosti, ali i sadašnjosti, na Monmartr i obale Sene, kroz istorijske demonstracije 1968, na kojima se na Trgu Danfer Rošero slivalo više od milion ljudi, u emigrantski život istočnoevropskih i azijskih umetnika, u pobede potomaka crnačkih robova, sećanja pisaca koji su preživeli Aušvic, na Kanski festival, u kultne pariske kafee, „Madrigal“ na Jelisejskim poljima, „Bulmiš“ u Latinskom kvartu, „Rotondo“ na Monparnasu, gde je Kiš proveo mnoge sate i dane…

– Nije bilo lako napustiti domovinu jezika, i ponosna sam što se u tako malim kulturama kao što su naše, balkanske, kao u nekom brevijaru, mogu naći intervjui s većinom ključnih stvaralaca XX veka. To je ono što je svih ovih decenija ispunjavalo moj život u Francuskoj. I ono što mi je davalo posebnu snagu i ozarivalo me radošću. Trudila sam se da budem na visini tog izazova, jer ni najmanje nije lako susretati ličnosti tako snažne, one koje obeležavaju epohu i kroz koje ona govori, i s njima pokretati neizmerna i duboka pitanja. Ali, kao što kaže Markes, „život treba živeti da bi ga pričali“, i ova knjiga je moja borba sećanja protiv zaborava – ističe Branka Bogavac.

Simbol otpora i hrabrosti

Životna storija Branke Bogavac i sama podseća na uzbudljivu dramu postojanja, poput onih o kojima je pisala, a knjigu „Susret je najveći dar“ započela je pričom o svojoj crnogorskoj porodici, ocu Sekuli koji je bio učitelj i pisac, majki Zorki, jer, kako kaže, „pišem da ne zaboravim odakle sam“. Posebno mesto pripalo je njenom bratu Dušanu Bogavcu, jednom od najuglednijih i najhrabrijih jugoslovenskih novinara, koji je preminuo 1990, u 59. godini, posle otkaza s posla, velike medijske hajke i proganjanja. U znak sećanja na njega, od 1991. Fondacija „Dušan Bogavac“ dodeljuje Nagradu za novinarsku etiku i hrabrost.

– Srećna što je ovo priznanje postalo jedan od simbola otpora, jer se za slobodnu reč uvek treba boriti – ističe Branka Bogavac.

Hvala Vladimiru Veličkoviću

– Jako me je potresla nedavna smrt Vlade Veličkovića, mog velikog prijatelja, koji je od šezdesetih godina živeo i stvarao u Parizu. Pratila sam njegov rad od samog početka, objavila sam puno razgovora s njim, a u knjizi „Susret je najveći dar“ kažem mu veliko hvala za sva naša susretanja i druženja, i zato što mi je upravo on predao veliko francusko priznanje, Viteza umetnosti i književnosti. Kada je Veličković primljen u Francusku Akademiju lepih umetnosti u Parizu, bila sam njegov gost na toj ceremoniji – kaže Branka Bogavac. B. Karanović