"Život ljudi je ubrzan, neizvestan, pun briga i niko ne može da očekuje da znaju ko je bio Tibor Sekelj": Viktorija Šimon Vuletić, autorka izložbe o slavnom Subotičaninu 1

Otvaranje izložbe u Gradskom muzeju Subotica, foto: Svetlana Kolovič

„Kultura je najveći adut Subotice. A, u okviru kulture nesvakidašnji pojedinci koji su uvek najzanimljiviji brend jednog grada, među kojima je i poznati Subotičanin, etnolog i esperantista, nekadašnji Počasni građanin Tibor Sekelj“, kaže u intervjuu za Danas Viktorija Šimon Vuletić, autorka izložbe „Tibor Sekelj u Okeaniji“, koja je postavljena u Gradskom muzeju u Subotici.

Tibor Sekelj (Székely Tibor) rođen je 1912. godine u Spišská Soboti, slovačkom gradu, u tadašnjoj Austrougarskoj, a umro je 1988. u Subotici. Bio je jugoslovenski pisac jevrejskog porekla, novinar, etnolog i esperantista svetskog značaja. Tokom svog života boravio je u gotovo stotinu zemalja i naučio je 24 jezika, od kojih je tečno govorio devet.

Viktorija Šimon Vuletić je ovog poznatog i pomalo zaboravljenog Subotičana predstavila kroz svoju postavku, pre svega, kao etnologa, nekoga ko je negovao potrebu za međusobnim razgovorom i verovao da je moguće prevazići sve konfliktne situacije ako poznamo jedni druge.

Da li je grad Subotica zaboravio ko je bio Tibor Sekelj?

– Muzealci možda previše očekuju od javnosti. Život ljudi je ubrzan, neizvestan, pun briga i niko ne može od njih da očekuje da znaju ko je bio Tibor Sekelj koji je premino daleke 1988.godine, pre nego što je doživeo raspad jednog njemu bliskog sveta. Zadatak „ljudi iz kulture” jeste negovanje kulture sećanja, a profil struke i lični afiniteti određuju koga i šta će kulturna javnost postaviti u fokus svog interesovanja. Evidentno je da Tibora Sekelja nisu zaboravili esperantisti, ne samo u gradu, nego i šire, budući da se i na Evropskom kongresu esperantista obeležila stogodišnjica njegovog rođenja.

Čini se da ste ovom izložbom imali potrebu da Sekelja prikažete u drugom svetlu?

– Meni je bilo stalo da ovom izložbom iskoračim iz najčešćeg navođenja Tibora Sekelja kao esperantiste, putopisca, poliglote ili kolekcionara, s obzirom na pažljivo biranu etnografsku građu i veliko teorijsko znanje o kojem svedoči i njegov „Papuanski dnevnik” kao lajtmotiv čitavog projekta. Nakon Sekeljeve smrti nije bilo kapaciteta, ni ljudskih, ni finasijskih da se nađe rešenje za njegovu zaostavštinu, budući da je, osim u slučaju Muzeja afričke umetnosti, sudbina svih takozvanih „egzotičnih zbirki” tavorenje u mraku depoa. Sekelj je, kao uostalom i mnoge velike ličnosti zajedničke prošlosti, postao neupotrebljiv u novoj, etnički razvrstanoj stvarnosti.

Šta je ono što mu dugujemo, posebno dok je rukovodio Gradskim muzejom u Subotici?

– U svom prošlogodišnjem radu za godišnjak Museion bavila sam se suvoparnim dokumentima iz perioda dok je bio direktor i čini mi se da je njegovo postavljanje za direktora bilo je pred umirovljenje zbog zasluga, jer ne treba da zaboravimo da ga je upravo državna radio-televizija poslala na put u Australiju i Novu Gvineju, kada je najzad imao i dobru opremu i dovoljno novca. Međutim, nemiran duh kakav je bio, svoj položaj direktora ustanove kulture je shvatio kao novi izazov i hteo je da izvede revoluciju u lokalnoj muzeologiji, što je imalo mnogo manje uspeha nego revolucija u pozorištu koju je predstavljao KPGT u Subotici.

Da li su se njegove ideje ostvarile i da li je uspeo da unese promene tokom rada u muzeju?

– Osavremenjivanje muzeja zahteva velike izdatke i brojniji stručni tim nego što su male lokalne samouprave spremne da obezbede. Današnja ekspanzija turizma (a ona je evidentna) dokazala je da je osim arhitekture i gastronomije, kultura naš najveći adut. A, u okviru kulture nesvakidašnji pojedinci koji su uvek najzanimljiviji brend jednog grada. Da su se Sekeljeve ideje ostvarile, danas bi Gradski muzej bio mnogo jača institucija koja svoje polje rada proširuje iz dana u dan, a ne da bude u situaciji da zbog nedostatka prostora odbija neke od ponuđenih legata.

Govorili ste o tome da se Sekelj bavio time da nekako ljude i narode približi jedne drugima, a da je to moguće samo ako razgovaramo. Da li je ta zamisao danas već odavno zaboravljena i osujećena?

– Da, upravo tako. Kada naglašavaju da je Sekelj bio esperantista svetskog glasa, nadovezujem se da je, po mom mišljenju, esperanto za njega bilo oruđe za koje je verovao da svojom univerzalnošću može da premosti nesporazume među ljudima. Iako je svojim životom hteo da pokaže i dokaže da se zajednički jezik može naći čak i sa „divljim” plemenima Amazonije ili Okeanije. Ne treba zaboraviti da je njegovo izbeglištvo u Argentini tokom Drugog svetskog rata istovremeno u Evropi dovelo i do nestanka cele njegove porodice. Da biste preživeli takvu tragediju morate da nađete „ključ” za prevazilaženje traume. Sekeljev je bio taj neverovatni trud da razume i pomiri sve ljude širom sveta. A razgovor je prvi korak ka tome.

Kakvu poruklu šalje vaša postavka „Tibor Sekelj u Okeaniji“?

– Tibor Sekelj će obeležiti i početak i kraj moje karijere. Godinu dana pre nego što je preminuo Subotičke novine i Rukovet, tačnije Boško Krstić i Milovan MIković, radili su na ideji o malom spomen muzeju, a mene su angažovali da sa Sekeljem osmislim koncept za takav muzej. Nažalost ta ideja se nije ostvarila, a nakon mnogo peripetija Sekeljeva udovica je uz lobiranje esperantista najveći deo zbirke poklonila Gradskom muzeju u Senti. Budući da su se ove godine poklopila čak tri jubileja vezana za Sekelja – 110 godina od rođenja, 50 godina od kako je izabran za direktora muzeja i 35 godina od dobijanja Diplome za životno delo, što je tadašnji pandan Počasnom građaninu – bilo je samo po sebi razumljivo da sve te jubileje obeležimo bar jednom izložbom.

Sa kakvim izazovima ste se suočavali tokom pripreme postavke?

– Bilo mi je važno, kao što sam na početku navela, da težište stavim na njega kao antropologa i sakupljača etnografske građe, a da izložba obuhvati samo segment života koji se odvijao u vreme kada postaje naš sugrađanin. Tada je prikupio predmete iz Okeanije, napisao Papuanski dnevnik i prodao jedan deo te zbirke Etnografskom muzeju u Zagrebu. Gradskom muzeju u Subotici poklonio je devet predmeta iz Okeanije, a Gradski muzej u Senti poseduje najveći deo celokupne zbirke. Poseban izazov mi je predstavljalo da izložbu organizujem u saradnji sa kolegama iz ova dva muzeja. Pošto je Sekelj beskompromisno naglašavao da su na muzejskoj izložbi ljudi mnogo važniji od predmeta koje stvaraju, na našoj izložbi postoji i „instalacija” improvizovane radne sobe, ali sa njegovim ličnim predmetima i fotografijama, kao i velikom geografskom mapom koja plastično prikazuje gde je koje godine putovao. To je istovremeno i mala priča o čudnim ljudima koje zovemo antropolozi.