Život na ivici egzistencije

Filipović je samostalni umetnik u penziji, a samostalni umetnici, kako kaže, žive na ivici gole egzistencije.

On je od 1968. godine priredio 60 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Organizovao je brojne hepeninge, performanse i umetničke projekte.

Učestvovao je u više od 700 kolektivnih izložbi. Učestvovao je na Bijenalu u Veneciji, Londonu, Pekingu, Prvom bijenalu minijature u Venecueli, Trećem bijenalu u Pekingu, Bijenalu plakata u Meksiku…

Autor je poznatog međunarodnog umetničkog projekta „Umetnici sveta protiv izolacije čoveka i naroda“, koji je započeo u Parizu 1993. godine.

Više puta je nagrađivan za svoje stvaralaštvo.

Filipović za Danasovu seriju razgovora o statusu samostalnih umetnika predočava situaciju u kojoj se nalaze oni „samostalci“ koji su dočekali penziju u Srbiji.

Kako kaže, u najtežoj situaciji su samostalni likovni umetnici.

Prema njegovim rečima, penzije su im veoma niske i nedovoljne za normalan i bezbrižan život.

Tržište likovnih dela ne postoji, otkupi od strane Ministarstva kulture nisu dovoljni, čak ne funkcionišu redovno, galerije ne vode politiku u interesu stvaralaštva, vrlo često naplaćuju prostor za izlaganje.

Strukovna udruženja nisu sposobna da na pravi način pomognu svojim članovima.

Filipović ističe da je, najkraće rečeno, vrlo ponižavajuća situacija u kojoj se nalaze samostalni umetnici penzioneri.

– Društvo i država se mnogo loše i mnogo neodgovorno odnose prema samostalnim umetnicima. Ova, a i prethodne vlasti posle dvehiljadite su značajno svojom neodgovornošću i neefikasnošću doprinele sunovratu profesije samostalnih umetnika. Teško je bilo kakvom logikom objasniti opravdanost takvog odnosa – zaključuje Filipović.

Umetnik primećuje i to da su, sudeći prema tretmanu, državi bitniji sportisti i sveštenici od kulturnih radnika i umetnika.

– Samostalni likovni umetnici su poreski obveznici kojima država ne uzvraća na pravi način, dok država prema sveštenicima Srpske pravoslavne crkve ima potpuno drugačiji odnos, iako SPC nije poreski obveznik. Da li je našoj državi uvek važnija Crkva koja ne plaća porez ili samostalni likovni umetnici i kultura uopšte – pita umetnik u penziji i zapaža da je čudno da se novcem poreskih obveznika rešavaju problemi onih koji porez ne plaćaju, uz zapitanost da li je takva praksa opravdana.

Inače, Filipović je na Prolećnoj izložbi ULUS 2012. nagrađen Zlatnom paletom za slikarstvo.

Njega je za brojne aktivnosti na širenju kulturnih veza između naše zemlje i latinoameričkih naroda, Republika Kuba je 1996. godine odlikovala Medaljom prijateljstva.

O njegovom radu snimljena su i dva filma: „Ikonarti“, reditelja Vladimira Perovića, i „Krik boje“, reditelja Veska Butrića (2002).

Filimir je član Društva srpskih slikara „Lada“.

Osnivač je multimedijalne umetničke grupe „Kvart“.

Filipović smatra i da je neverovatna činjenica da decenijama unazad Grad Beograd samostalnim umetnicima uplaćuje doprinose za PIO po najmanjim osnovicama, što, kako kaže, jasno govori kakav je odnos države i društva prema samostalnim umetnicima.

– Čak i dugovanja prema Poreskoj upravi nastala neredovnim uplatama doprinosa od strane Grada i Udruženja samostalni umetnici moraju sami da plaćaju da bi mogli da koriste socijalno osiguranje ili da odu u penziju. Država se međutim drugačije odnosi prema sveštenicima SPC kojima je 2018. godine pomogla dodelom tačno 1.000.000 evra za pokriće njihovih dugovanja – ukazuje Filipović i dodaje da je zanimljivo i kako država pomaže naše sportiste koji pored redovnh stipendija dobijaju i previsoke nagrade za postignute rezultate i to od 40 godine pa sve do kraja njihovih života. Prema njegovim rečima, vrlo je čudan takav odnos države i duštva prema samostalnim umetnicima i kulturi uopšte. On kaže da su samostalni umetnici pokušavali da reše očigledne probleme sa nadležnima.

– Nažalost, ništa nismo uspeli, čak nam se situacija pogoršavala. Umesto da nam pruže razumevanje i pomoć najčešće su se, gotovo uvek, prema nama odnosili sa ignorisanjem i nerazumevanjem – ističe on i zaključuje – Ako se ovakav odnos nastavi, naša budućnost neće biti nimalo dobra.

Nacionalne penzije ili nacionalna sramota?

Upitan da prokomentariše „nacionalne penzije“, on kaže da su one veoma loše rešenje i da nikako neće poboljšati položaj samostalnih umetnika.

– Zbog načina kako su predložene, kako su i kome dodeljivane, sa pravom se smatra da su one nacionalna sramota. Jedno vreme su ukinute, nisu dodeljivane, a sada ih ponovo uvode, iako se zna da one neće rešiti nijedan problem kad je egzistencija samostalnih umetnika u pitanju. Mnogo bi pametnije i korisnije bilo kada bi se uvela neka vrsta stipendija za treće doba. Takve stipendije bi mogle da obuhvate veći broj samostalnih umetnika i one bi na pravi način pomogle stvaralaštvo i umetnike – zaključuje Miroljub Filipović Filimir.