Život Nadežde Petrović spakovan u drveni kofer: Monodrama Biljane Đurović povodom 108. godina od smrti legendarne slikarke u Pozorištu Slavija

Đurović je uradila i adaptaciju teksta, na osnovu Nadeždinih pisama, izbora iz poezije njenog brata Rastka Petrovića, odlomaka iz romana „Boje i barut“ Olgice Cice, kao i izbora iz poezije Ljubomira Simovića, a tokom devet godina igranja uloga legendarne slikarke donela joj je brojna priznanja, među kojima su Zlatni vitez u Moskvi, Glumac Evrope 2016. na festivalu u Prespi, nagrada za najbolju glumicu na Međunarodnom festivalu malih formi i monodrame u Sarajevu, kao i na festivalima Nove evropske teatarske akcije – NETA u Bugarskoj, ALBAMONO u Korči, u Albaniji…

Monodramu „Nadežda Petrović“ režirao je Božidar Đurović, urađena je u produkciji Festivala monodrame i pantomime u Zemunu, a ovaj svojevrsni vremeplov smešten je u sobu valjevske bolnice, poslednjeg dana slikarkinog života, tog 3. aprila 1915, gde obolela od pegavog tifusa bezuspešno pokušava da se pridigne i vrati ranjenicima.

Prolazeći kroz poslednje faze bolesti, Nadežda oživljava slike, društveno-političke događaje, likove iz svog okruženja, a posebno stradanje srpske vojske, ranjenike koje je kao dobrovoljna bolničarka negovala u oba Balkanska i s početka Velikog rata…

Njeni sagovornici i partneri na sceni postaju glumačke rekvizite od drvenog kofera u koji je spakovala čitav svoj život, preko jastuka i poljskog štafelaja na kome se nalazi poslednja slika, „Valjevska bolnica“, prekrivena vojničkim šinjelom, koji se usled halucinacija i visoke temperature pred njom preobražavaju u ranjenike nad kojima je bdela.

U tih nekoliko sati poslednjeg dana njenog života, Biljana Đurović oživljava svu tragičnost, ne samo ličnosti Nadežde Petrović, već i Srbije prepolovljene što od metaka, što od najezde belih vaši…

– Kada smo zvali Ljubomira Simovića da nam dozvoli da koristimo njegovu pesmu „Vaške“, jako se obradovao našom zamisli ove predstave, kao i cela autorska ekipa. Kompozitor Svetislav Božić dao nam je božanstvenu pesmu „Kroz san moj tavni i bezbroj suza naših“, koja prati tok radnje ove monodrame. Ja sam htela da ispričam priču o čoveku, humanistkinji, a ne o znamenitoj umetnici, mada se umetnost u predstavi neminovno prožima. Moja ideja je da misionarim, i da savremenom gledaocu približim nadličnu Nadeždu, izuzetnu ženu, slikarku i heroinu koja je dobrovoljno otišla u smrt u strahotama Velikog rata, kako bi što više mladih saznalo njen ogroman značaj za naš narod – izjavila je Đurović, jedna od naših najboljih pozorišnih glumica, profesorka Scenskog govora na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, i gostujuća profesorka na Akademiji umjetnosti u Banja Luci.

U autorskoj ekipi ove monodrame su i kostimografkinja i scenografkinja Marina Vukasović Medenica, dizajner tona Zoran Jerković, grafički dizajner Zoran Blažina, kao i Miloš Đorđević, koji je u „Nadeždi Petrović“ Muški glas.