Život se preselio na društvene mreže

Reditelj Miroslav Momčilović, autor upečatljivih filmskih ostvarenja čije nazive trajno pamtimo, svoj najviše nagrađivani film “Smrt čoveka na Balkanu” pretočio je u pozorišnu predstavu koju publika 68. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine ima priliku da vidi u takmičarskoj selekciji. Originalna priča o smrti pred ekranom, o ljudskim naravima i egoizmu u trenutcima kada mu mesto nije sve to na jednom mestu, brižljivo iscenirano Momčilović je ponovio u pozorišnom ambijentu, ovoga puta sa kikindskim ansamblom. U teatar bi se rado vratio, kaže i primećuje da se “život preselio na društvene mreže”.

Da li se išta promenio život čoveka na Balkanu, od istoimenog filma i predstave ?

Promenio se svet. Život je sve više virtuelan, preselio se na internet i društvane mreže. Snimci sahrana se kače na internet, sada svaki pokojnik može da postane internet zvezda. Nekada su sahrane koje je pratio svet bile rezervisane za velikane. Sada monah sa nepala može na netu da prati kako je izgledala sahrane nekog seljaka iz Šumadije. Još ako u takvom klipu postoji nešto apsurdno, tragično ili smešno – eto svetskog hita. Da danas pišem taj tekst, pozabavio bih se tom globalnom promenom, koja nam se desila. 

Da li je smrt postala svakodnevnica u Srbiji ?

Smrt je baš kao i radjanje  deo svakodnevice svuda. Mi smo kao društvo već nekoliko decenija zaglavljeni u tranzicij, u nekom geopolitičkom živom blatu i to uzima svoj danak. odlaze ljudi kad im još nije vreme. Nije ‘po redu’ što bi rekao naš narod. Posledice, neprekidnog stresa, anksioznosti, zebnje sustižu ljude u najboljim godinama. Pogledajte samo ko nas je sve napustio u poslednjih godinu dana. većina njih je tek trebala da nam da najlepši deo sebe. To je veliki problem.

Koliko se predstava razlikuje od filma,  koliko je tekst prilagođen teatru ?

Razlikuje se prilično. Adaptirao sam tekst za scenu, a zatim ga prilagodio ansamblu koji sam imao na raspolaganju. Recimo, nekoliko uloga koje su na filmu igrali muškarci, u predstavi igraju žene. Radujem se tim promenama. Sve je ispalo dobro. Radio sam s darovitim ljudima, koji vole svoj posao. Privilegija je provesti u takvom ambijentu dva meseca.

Kako je režirati u pozorištu i koliko vas zanima dalji život predstave, učešće na festivalima ?

Predstava ima svoj festivalski život i to me raduje. Imam utisak da će trajati, a to je od svega najvažnije Ništa tuznije i besmislenije od pompezne premijere nakon koje usledi jedno veliko-ništa. Dve, tri traljave reprize i kraj. Radost igre je ono što održava predstavu, a ne mistifikacija i jeftine političko propagandne poruke.

Šta vam je u ovoj predstavi najzanimljiviji detalj ?

Rad na filmu ume da bude vrlo dug i mučan jer može da potraje i nekoliko godina. Za to vrema covek se nekoliko puta i zaljubi i odljubi u materijal koji sprema. U pozorištu proces traje nekoliko nedelja. I napredak se vidi svakodnevno. Posvećenu i nadahnutu grupu ljudi u pozorištu ništa ne može zaustaviti. Film mnogo više zavisi od spoljnih uticaja. Naravno, ako postoji radost igre, svaki napor ima smisla. Uživao sam radeći ovu predstavu, nadam se da ću uskoro imati priliku da se opet oprobam u pozorištu.