Život u zatvoru kao metafora društva

Ovo su prvi kadrovi filma Dejana Petrovića „Isti“, koji će imati svetsku premijeru u takmičarskom programu najznačajnijeg svetskog festivala dokumentarnog filma IDFA, koji počinje sutra u Amsterdamu. Na prvi pogled ove scene nam ne govore mnogo gde se tačno nalazimo. Tek glas čuvara otkriva da je reč o srpskim zatvorima i da gledamo kako izgleda život zatvorenika u kazneno-popravnim ustanovama. Ubrzo nam zahvaljujući ritmičnoj montaži postaje jasno da monotoni život ovih ljudi nije mnogo drugačiji od onih koji se nalaze sa druge strane zatvorskih zidova. Film postaje metafora našeg društva koje živi po pravilima i u ustaljenom ritmu koji ne zavisi mnogo od individualne slobode.

„Relativnost slobode čoveka, kao univerzalna tema, već nekoliko godina je tema koja me interesuje. Ovim filmom postavljam pitanje koliko je zapravo svako od nas slobodan u svakodnevnom životu, u svom uobičajenom okruženju, u školi, na poslu, u različitim ulogama koje nam život nameće. Koliko surovost savremenog trenutka nipodaštava vrednost čoveka, kao pojedinca. Koliko smo jedan mali, zamenjivi šraf sistema koji nas svodi na broj, dehumanizira i čini nemoćnim. Učinilo mi se interesantnim da kroz život u zatvoru pokušamo prikazati relativnost ljudske slobode“, kaže u razgovoru za Danas reditelj Dejan Petrović.

On objašnjava da se nakon odluke da, kroz prikazivanje svakodnevice osuđenika i stražara u nekoliko srpskih zatvora, uobliči ideju filma, obratio Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. „Dobili smo njihovu saglasnost da možemo da snimamo u zatvorima i istovremeno podršku na konkursu Filmskog centra Srbije. Tokom osmomesečnog perioda istraživanja sa kolegama, otkrivali smo različite aspekte boravka u zatvoru. Dok smo snimali morali smo poštovati stroga pravila i kontrolu koju nameće zatvorski sistem, a s druge strane trebalo je zabeležiti spontanost, koja je izuzetno bitna u dokumentarnom filmu. Pomiriti te dve strane bio je i najveći izazov za mene kao reditelja. Uz podršku Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, upravnika i stražara, samih osuđenika, ali i zahvaljujući profesionalizmu članova ekipe filma, uspeli smo da, opservacijski, zabeležimo deliće stvarnosti u kazneno-popravnim zavodima u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu (Zabeli), Nišu, kao i u Kazneno-popravnom zavodu za žene u Požarevcu“, priča Petrović.

On objašnjava da je „Isti“ film metafore, u kome, isključivo slikom, zvučnim efektima i tišinom, bez dijaloga i uz minimalnu upotrebu muzike, uspostavljajući paralelu između zatvorskog i šireg društvenog sistema, prikazuje položaj pojedinca u sistemu.

„Gledajući osuđenike u svakodnevnim aktivnostima, za stolom dok jedu, na poslu za mašinom, u slobodno vreme, u berbernici, postaje vam nebitno da li su ti ljudi sa ove ili one strane zida. I stražari, baš kao i osuđenici, na putu do radnog mesta, svakodnevno, prolaze kroz detektor vrata, stoje u redu tokom prozivke, snimaju ih kontrolne kamere. Baš kao i nas, koji se smatramo slobodnim, a koji živimo unutar određenog sistema, koji uslovljava našu slobodu, pokušavajući da nas kontroliše, ukalupljuje, sputava. A sve to počinje u najranijem detinjstvu kada nas odrasli, sistemom nagrade i kazne, ‘pripitomljavaju’ i uče kakvo ponašanje je prihvatljivo. Udovoljavamo očekivanjima roditelja, učiteljice, šefa na poslu, postajemo kao i većina drugih. Odustajemo od sebe. Onda počinjemo da ‘dresiramo’ i sami sebe, a kasnije, kao roditelji, i svoju decu“, smatra reditelj.

On dodaje da je zatvorski sistem u kome su osuđenici odvojeni od porodice, gde usvajaju nove vrednosti, prihvataju zvanične hijerarhije koje je postavila uprava, ali i zatvorenička zajednica, posebno inspirativan za stvaraoce. Svaki put kada je ulazio u zatvor, kako kaže, otkrivao je nove priče, životne sudbine osuđenika. „Jednog dana, obilazeći Kazneno-popravni zavod za žene u Požarevcu, na vrhu stepeništa paviljona, ugledao sam ogradu-vrata. Ušli smo unutra i u sobama sam video nekoliko beba koje su spavale u krevecima, kao i par trudnica koje su prolazile hodnikom. Iznenađen, nešto kasnije, podelio sam svoje utiske sa jednom od osuđenica, koja je imala oko 25 godina. Nasmejala se i rekla mi je da je i ona rođena u zatvoru, dok joj je majka bila na izdržavanju kazne. Takve i slične priče probude emocije u vama, navode vas na razmišljanje, ali mogu vas odvesti i u drugom pravcu, udaljiti od teme koju ste došli da istražujete i produbljujete“, naglašava Petrović.

Na pitanje gde su zapravo granice ljudske slobode i ko ih postavlja, reditelj kaže da nije lako utvrditi kada društvo sme da ograniči slobodu.

„Čovek je socijalno biće i svakako naša sloboda nije bez granica. Ali nije ni lako uvek utvrditi kada i pod kojim uslovima društvo, putem normi, pravila, sme ograničiti slobodu pojedinca. Postoje konvencije koje je neophodno poštovati, ali postoje i one koje su suvišne, koje opterećuju. Pored različitih sistema kojima pripadamo i koji pokušavaju da nas ograniče, često i sami podižemo zidove oko sebe, potiskujući svoje potrebe i osećanja, odričući se potencijala koje u sebi nosimo, postajemo žrtve sopstvenih strahova, ostajući u lagodnoj zoni komfora“, zaključuje Petrović.

Tri filma iz Srbije na „Kanskom festivalu“ za dokumentariste

Film „Isti“ biće prikazan u kategoriji kratkometražnog dokumentarnog filma, u konkurenciji od 15 filmova iz različitih delova sveta. Pored ovog ostvarenja na festivalu IDFA biće prikazani i film Mile Turajlić „Druga strana svega“, u kategoriji dugometražnog dokumentarnog filma, kao i „Slatko od Ništa“, Borisa Mitića, u vantakmičarskom programu Masters.

„Filmski centar Srbije, koji je podržao snimanje filma, zajedno sa Udruženjem dokumentarista Srbije DokSrbija poslednjih godina puno radi na poboljšanju položaja dokumentarnog filma u Srbiji, a takođe i na promociji naših dokumentarista u svetu. O tome govori i činjenica da će u Amsterdamu, pored filma ‘Isti’ biti prikazana još dva domaća ostvarenja. Naći se u takmičarskom programu ovog festivala je nagrada, kako za mene i ekipu filma, tako i za domaći dokumentarni film. Nakon šest godina, po prvi put imamo dva filma iz Srbije u takmičarskom programu ovog festivala, za koji kažu da je za dokumentariste bitan, kao i Kanski festival za autore igranog filma“, ističe Dejan Petrović dodajući da nakon premijere u Amsterdamu očekuje da će se film naći i u programima drugih relevantnih festivala dokumentarnog filma u svetu. Inače, pobednik u kategoriji kratkometražnog dokumentarnog filma na festivalu IDFA biva direktno nominovan za Oskara.