Foto: FonetSvake godine, tokom dvanaest dana, ovaj miran i otmen grad, uhvaćen groznicom, poprima izgled velikog sajma. U neverovatnoj gužvi, vulgarnost se meša sa klasom, zadovoljstvo s poslom, umetnost s novcem, sreća s udarima, izgubljene iluzije s ludim nadama. I iz dana u dan, iz minuta u minut, periodi opterećenja se smenjuju sa momentima velike euforije. Ta mešavina svega, čini Kan onim što jeste – najvećim festivalom na svetu.
Naravno, potpomognut dekorom – tom legendarnom Rivijerom i Palatom, kompletno posvecenoj sedmoj umetnosti. Ukratko, festival je savršeno ogledalo ljudske komedije, metafora našeg doba, u kome su ratovi virtuelni, gde reči više ubijaju od oružja, gde iluzija dominira nad realnošću. Dani prolaze u nekoj vrsti vrtoglavice, odnoseći današnje zvezde i čekajući da dođu sutrašnje. Crveni tepih i šljokice, šampanjac i limuzine, rokoko palate, devojke za izgubiti glavu, slavno penjanje stepenicama, nerazumne fešte… U toj i takvoj atmosferi, koju je ove godine obeležilo i veliko prisustvo specijalaca, koji su se pobrinuli da festival protekne neometano, dolazimo i do kraja fešte, odnosno do nagrada.
Ove godine, možda više nego nekoliko prethodnih, festival je prikazao selekciju izuzetnog bogatstva i impresivne raznovrsnosti. Kako tematski, tako i žanrovski. I što je najzanačajnije – visokog kvaliteta. Da je to zaista tako, najbolja je potvrda da su dva poslednja filma u selekciji( o kojima zbog raskoraka u vremenu nisam mogla da vas izvestim) izazvala oduševljenje i ozbiljno se približili pretendentima za nagrade. I naravno, učinili da se festival okonča u velikom stilu. Prvi je Klijent, iranskog reditelja Asgar Farhadija, koji se predstavio snažnom dramom o povređenom dostojanstvu i osveti, odnosno originalnoj psihološkoj studiji o tamnim stranama duše. Drugi je stigao od Holanđanina Pol Verhovena sa Elle, prelepoj, mračnoj, uvrnutoj francuskoj fantaziji o silovanju i osveti, sa maestralnom Izabel Huper. NJegov film je možda i najveće iznenađenje festivalske selekcije, jer ne samo da je ovaj reditelj napravio najbolji film u svojoj karijeri, već je to učinio u svojim 80-im. Zato ne čudi da je žiri, na čelu sa DŽordž Millerom bio pred veoma delikatnim i teškim zadatkom. Jer ako u ovoj selekciji nije bilo remek dela, izvesno je, bilo je više dobrih i veoma dobrih ostvarenja. I na moje ogromno zadovoljstvo, moram da kažem da je žiri nagradio najbolje.
Tako smo eto stigli i do kraja još jednog festivala, koji je bio veoma intrigantan i uzbudljiv. Kan je, kao i mnogo puta do sada odigrao svoju ulogu – otkrio i afirmisao velike talente. I u tome je njegova veličina.
Nagrade u prave ruke
Zlatna palma je, s pravom, pripala Ken Louču, za njegov divan, topao, human i angažovan film Ja, Daniel Blejk, dok je Gran prix festivala osvojio Kanađanin Ksavijer Dolan za svoj maestralan film To je samo kraj sveta. Nagrada za scenarijo otišla je u ruke iranskog reditelja Ašgar Farhadija za njegovu moćnu psihološku dramu Klijent. Nagradu za režiju dele dva velika autora – Olivije Asaja za Lični nabavljač i Rumun, Cristian Mundiu za Maturu. Palma žirija dodeljena je Arnei Arnold za Američku darling, dok je Palme d’honneur pripala francuskom glumcu Zan Pjer Leo, ikoni francuskog novog talasa. Nagrade za najbolju mušku i žensku ulogu su takođe, više nego zasluženo pripale filipinskoj glumici Jaclyn Jose za interpretaciju u filmu Ma’ Rosa i iranskom glumcu Sahab Hoseini za ulogu u Klijentu. Camera d’or, palma za prvi film u svim kompeticijama dodeljena je Houda Benyamina, za Divine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
