Zlatne godine #36: Jeff Buckley & Portishead

Pre oko trideset godina pojavila su se dva debi albuma koja su na najbolji način opisala melanholiju završetka veka i kraja jedne epohe.

Džef Bakli “Grace” (1994)

Retko kad je debi – remek delo. Ipak “Grace” jeste jedan od najboljih prvih albuma u istoriji rokenrola.

Džef Bakli je njime otvorio novo poglavlje razvoja muzike, dramatično kombinujući improvizovanu rok estetiku sa soulom i folkom, na način koji nije bio viđen nikad ranije, a nažalost ni kasnije.

Prerana tragična smrt mladog američkog genija, sina legendarnog kantautora Tima Baklija – jedna je od najvećih pojedinačnih nesreća u muzičkoj istoriji, s obzirom na ogroman umetnički potencijal kog nam je otkrila ova kolekcija od svega 10 pesama.

Njegova vizija ga je nadživela, te je strasni neo-romantični pogled na svet kog je ovde kreirao, uticao i još uvek utiče na najznačajnije autore popularne muzike.

Portishead “Dummy” (1994)

U trenutku kad su se pojavili iz rodnog Bristola, za Portishead još uvek niko nije znao – Massive Attack su već bili artističke veličine, a Tricky se upravo probio svojom drskošću, ali niko nije znao šta ga je snašlo, kad su pevačica Bet Gibons i kompozitor i producent Džef Barou objavili “Dummy”.

U ovom svetom trojstvu trip hop grupa, njima je pripalo da transformišu nasleđe bluza i Bili Holidej za buduća vremena – dobiju nagrade i postanu komercijalno najuspešniji.

“Noir elektronika” koju su ovde lansirali, postala je stil sam po sebi, i kao template se raširila 21. vekom.