Zlatne palme će biti deficitarna stvar na festivalu

Zvezda, bukvalno za izvoz! Hrane i pića za nahraniti dva Kana. Partija bezbroj, od skromnih do najluđih. Jedina deficitarna stvar će, čini mi se, biti palme. I to zlatne! Naime, retko se događa, a ovo je dvadeseti festival koji pokrivam, da je u zvaničnoj selekciji bilo toliko moćnih i raznovrsnih ostvarenja kao ove godine.

Prosto mi se čini da pravda neće moći da bude zadovoljena sa samo nekoliko nagrada kada ih toliko njih zaslužuje.

Evo, odmah, još jednog autora koji nikako ne bi trebalo da ode praznih ruku iz Kana. Korejski reditelj Bong Joon-ho, koji je stigao sa „Parazitom“. I to tako moćnim i opakim, da lako može da pokvari račune mnogima već viđenim sa nagradom u ruci!

„Parazit“ je storija o jednoj običnoj, skromnoj porodici, koja živi u podrumu trošne, porozne kuće u Seulu. NJihov jedini prozor gleda na jedan opskurni sokak, u koji svraćaju samo alkoholičari da bi se olakšali. No to parče prozora i svetla im omogućava da uhvate signal interneta radnje u neposrednoj blizini.

Tokom dana, u malenoj i vlagom nagriženoj kuhinji se okuplja porodica Ki-taek – otac, vozač bez posla; majka, bez profila i posla; sin koji je prekinuo studije i bez posla i ćerka, bez posla, ali koja provodi vreme vešto koristeći grafički dizajn na internetu da bi pravila falsifikate. Ta grupa dobroćudnih, jednostavnih, složnih ljudi u potrazi za poslom i borbi da preživi, odjednom vidi priliku da se spase.

Sinu se, nenadano, ukazuje mogućnost da daje časove engleskog jezika ćerki gospodina Parka. Jednog izuzetno bogatog, poslovnog, mladog i modernog čoveka, koji sa suprugom i dvoje dece živi u najekskluzivnijem delu Seula, u ultra modernoj i izuzetno luksuznoj kući, koju je projektovao najslavniji korejski arhitekta. Polako, ali sigurno, po cenu laži i manipulacije, i roditelji i sestra Ki-wo uspevaju da budu angažovani od strane porodice Park.

Tako za njih počinje novi, nestvaran život, ali veoma brzo situacija degradira, da bi se drastično promenila. Serija sukcesivnih događaja koji slede, istovremeno tragičnih i apsurdnih, nalik je nekoj vrsti neverovatnih vesti iz bulevarske štampe, na momente tretiranih u maniru komedija del arte.

Ova socijalna satira, slojevita i metaforična, začinjena elementima crnog trilera, moćna je i ubitačna kritika nepravičnog neoliberalnog kapitalizma i klasne hijerarhije. Bong stavlja rame uz rame porodice koje svoje bogatstvo vuku iz prednosti koje im taj sistem nudi i omogućava i siromašnih koji se trude da zagrizu bar delić tog kolača.

„U svetu, u kome su nam pričali da svako može da dosegne sreću koja je vezana sa našu moć da trošimo sve više i više, melanholija je stalno stanje stvari i ima tendenciju da se transformiše u bes. Koji, ako i kada poprimi značajnije razmere, može da odnese sve pred sobom“, kaze Bong. Bongov „Parazit“ – „komedija bez klovnova i tragedija bez zlih“ je ambiciozan projekat. Ali ne samo po svojoj suštini, već i po formi. Smela, skoro ludački inventivna režija i virtuoznost su uvek u službi njegove priče. U kojoj nam poručuje da su jedina čudovišta u njegovom delu zapravo ljudi.

Deset godina nakon što je otkriven na smotri Dve nedelje reditelja sa „Ubio sam svoju majku“ 2009, on osvaja Queer Palmu za „Lorans u svakom slučaju“. Za „Mommy“, u selekciji 2014, dobija nagradu žirija, a zatim Gran pri žirija za „Tek na kraju sveta“ 2016. Sa samo trideset godina, bivše malo čudo filma Kvebeka je stiglo u Kan u dvostrukoj ulozi – i kao glumac i kao reditelj, u svom novom delu „Matijas i Maksim“.

Priči o prijateljstvu i ljubavi. Ksavier Dolan – Matijas i njegov drug iz detinjstva – Gabriel D’Almeida Freitas – Maksim treba da se poljube zbog potreba snimanja jednog amaterskog kratkometražnog filma. Nakon tog naizgled beznačajnog i nevinog poljupca uvlači se sumnja u njihove živote, suočavajući ih sa njihovim sklonostima.

Od tog trenutka ništa više nije isto – narušen je sklad u njihovom socijalnom krugu, a njihove egzistencije su vidno i suštinski uzdrmane… To je film o promeni, transformaciji, u kome mladi ljudi pokušavaju da shvate kako, od danas do sutra, odjednom osećaju nešto sasvim drugo.

Novo. To je takođe i osvrt na naše vaspitanje, edukaciju, na stvari za koje mislimo da su neupitne, istinite, večne. I nepromenljive! Misterije muške ljubavi i želje su verovatno kompleksne i duboke, ali u ovom filmu Dolan ne čini ništa da nam ih približi. To je jedan prilično nervozan, glasan, na momente i histeričan film, u kome je totalno izostalo njegovo kreativno ludilo, strast i izazovi koji su krasili njegova prethodna dela.

Čuveni reditelj Ejbel Ferara nam je, u okviru specijalnih seansi, doveo na Kroazetu svog „Tomasa“. Intimno i iskreno delo kojim pokušava da da odgovor na pitanje – da li je moguće da umetnik iznova stvara i bude kreativan kada odagna sve svoje demone? Odnosno, šta će se desiti s njim, ako burbon zameni vodom, i drogu brusketama?

I to kroz lično iskustvo. „Tomaso“ je portret jednog američkog sineaste, koga maestralno tumači Viljem Defo, koji se nastanio u luksuznom kraju Rima, i koji svoje vreme provodi između porodičnog života, individualnih časova italijanskog jezika, poseta ateljeu komedije, pisanja svog budućeg filma i sastanaka toksikomana gde priča o neprijatnim, ekstremno nasilnim epizodama iz svoje prošlosti drogiranog i pijanog umetnika.

Da bi se shvatilo u kojoj meri je ovo autobiografski film dovoljno je da znate da je sniman u stanu u kome Ferara živi i da ulogu supruge i kćerke igraju zapravo njegova životna saputnica i ćerka. Dirljivo je videti Feraru kako snima obične, svakodnevne radnje – od šetnje deteta u parku, pranja suđa, pravljenja paste. Ali put spasenja nije lak, niti prav. Ni porodica, ni meditacija, ni osmeh deteta ne mogu definitivno da zaštite sineastu od njegovih starih opsesija i fantoma.

Ovaj mali film o čistilištu, ekstazama i padovima jednog života bez alkohola i droge i pokušaju bekstva u bolji i čistiji, u kome nijedan plan nije banalan ili ravan, lepa je i ohrabrujuća vest – groznica i talenat Ferare se nisu sasvim rastvorili u mineralnoj vodi.

Bilo je teško i zamisliti da bi Asif Kapadia, renomirani majstor dokumentarnog filma, mogao da napravi nešto drugo osim slojevitog i izazovnog dela o – Diegu Maradoni. No ovaj film o legendarnom i kontroverznom fudbaleru je umnogome drugačiji od njegova prethodna dva – „Senna“ i „Amy“, u kojima su i Ajarton i Vajhaus mogli da budu predstavljeni sa kompletnim biografijama, sa početkom, sredinom i, nažalost, tragičnim krajem, ljudi koji su živeli brzo i umrli mladi.

Diego Maradona je uvek živeo brzo, možda i prebrzo, ali je i dalje vrlo, vrlo živ i učestvuje u filmu sa mnogobrojnim komentarima. Nakon dva časa dugog, izvanredno napravljenog filma, jedna stvar ostaje konstanta – Diego Maradona je lik koji pobuđuje veoma oprečna osećanja. Tako da će ovaj film samo produbiti i produžiti diskusije o njemu. U jednom ili drugom pravcu.