Zlatotisk zvuka

… i sa južnokorejskom uglednom pijanistkinjom Jorum Son (r. 1986) kao solistkinjom u retko izvođenom Dvoržakovom Klavirskom koncertu ge-mol op. 33. Pored ovog – odista izuzetnog da se uživo čuje – jedinog Dvoržakovog Koncerta za klavir i orkestar, dobili smo u uvodu vanserijsko Dvoržakovo delo takođe, simfonijsku poemu „Podnevna veštica“ op. 108, a za sam kraj još i vanredno ljupku, perfektno orkestarski ‘srezanu’ Šubertovu mladalačku Simfoniju br. 3 u De-duru. Da li smo poleteli u vazduh, kako glasi istoimeni naziv ciklusa, na ovom koncertu Beogradske filharmonije? O da, letelo se i lebdelo bez sumnje, u svakom delu iz različitih, ali svejedno izvrsnih razloga.

Najpre, o „Podnevnoj veštici“. Inspirisana zbirkom „Buket“ češkog pesnika i folkloriste Karela Erbena, ova Dvoržakova ‘orkestarska balada’ zaledi vas svojom muzikom u mestu. Zlosrećna majka i neposlušno dete prizivaju zastrašujuću vešticu u po bela dana, ukratko. Otuda orkestarska zvonca ne objavljuju dvanaest časova neke eventualne ponoćne ‘horor’ scene, već stravu podneva kada se užas ne očekuje. To zlokobno zvučno raspomamljivanje u orkestru, puno slovenskog tonskog dodira u alternaciji sa dečjom bezbrižnošću u nestašlucima, taj jezivi alarm zvona na uzbunu i napokon ona, sa svih strana u vazduhu zaokoljujuća, groza trijumfa nevidljivog, a tako opipljivo prisutnog veličanstva mračnih sila – preseli vas momentalno u svet onih originalnih bajki koje uvek opominju na krajnji oprez, ne nudeći nikakav naivan vilinski izlaz iz opasnosti svakodnevnog života. Veoma upečatljiva interpretacija.

No, zato će delikatna Jorum Son momentalno preseliti atmosferu na sceni Kolarca iz prethodnog infernalnog bojišta u mirisni vrt nežnih oblika i našem sluhu sasvim novih i osvežavajućih klavirskih doticaja, što se zadivljujuće podižu u božanski etar. Tako će celokupna kultura sadržana u nacionalnom pedigreu pijanistkinje Son – puna maštovite predanosti i trudoljublja, sa raritetnom savešću pred zadatkom da se publici prinese donekle neobično delo, bez uobičajene plamteće nagrade virtuoznosti za svog solistu, osim one sadržane u zadovoljstvu činjenja ove plemenite duše da našim sluhom zasija drago kamenje iz jedne drugačije inspiracije – biti ulivena u ovaj Dvoržakov Koncert za klavir i orkestar ge-mol. To filozofsko prožimanje soliste i džentlmenskog orkestra, jedno štedro prianjanje jedno uz drugo u slavu zajedničke lepote u prvom, to dodavanje monumentalne dimenzije u laganom stavu, te svojevrsna betovenovska razvigorenost finala – zaista su preneli svu osetljivost dela, kao i finoću pijanistkinje Jorum Son ovde, ali uveli takođe i ukusno, premda snažno prisustvo karaktera orkestra. Pravi zlatotisk zvuka.

I, konačno, Šubertova Treća u drugom delu koncerta. Briljantna umilnost početka, ume da se preobrati u žestoku galopadu Beogradske filharmonije odmah zatim, dok se draži neodoljivih srednjih stavova u završnici preokreću u majstorsku vežbu iz lebdeće koncentracije orkestra sa mikro-česticama brzina i fokusiranom aromom Bečlije Šuberta. Oduševljeni smo ovako oštroumnom orkestarskom spretnošću i snažnom interpretativnom strukturom koja sa elegancijom drži sve uzde pod zaista šarmantnom palicom maestra Grifitsa, ali i u svojim brojnim ‘filharmonijskim’ rukama, odjekujući vazduhom baš gromko i punog srca.