Ivan Medenica o Dejanu Mijaču: Značajan i potpuno zaokružen život

Mijač se iz pozorišne režije, odnosno iz profesije – jer se ničim drugim u životu nije bavio osim pozorišnom režijom i pozorišnom pedagogijom – povukao onda kada je on to hteo, kada je osetio da je pravi trenutak.

I poslednji izbor mu je bio u potpunosti adekvatan. Bilo je to na „njegovoj“, velikoj sceni JDP-a (koja nosi ime drugog velikana, Ljube Tadića, s kojima je Mijač uradio nekoliko važnih predstava, od kojih je verovatno najčuveniji Garderober Ronalda Harvuda), i to s jednim od najvećih komada svetske klasike, takođe testamentarnim – Višnjikom Čehova. Sve je, dakle, na svom mestu, ispunjen, zaokružen, odlično poentiran profesionalni život.

Međutim, nije tako bilo oduvek, jer je Mijač, iako đaak beogradske akademije, proveo pola svog profesionalnog puta u probijanju, preko Tuzle i Novog Sada, nazad do Beograda i JDP-a. Taj povratak nije bilo puko čekanje prave prilike, jer je u SNP-u napravio neke od svojih najznačajnijih predstava, tako da je danas nemoguće reći da li je u njegovoj karijeri važnija rana, novosadska faza (SNP) ili zrela i pozna beogradska faza (JDP).

U Novom Sadu postavio je verovatno najznačajniju predstavu u svojoj karijeri i jednu od najznačajnijih u istoriji posleratnog srpskog pozorišta – Pokondirenu tikvu po tekstu Jovana Sterije Popovića.

Kako tvrde srpski teatrolozi, a među poslednjima i možda najpotpunije Ksenija Radulović, ovom je postavkom promenio interpretativnu paradigmu – jednostavno, posle njegove režije, Pokondirena tikva više nije bila isti komad, izvorni ironija i kritika pokondirenosti pretvorila se u dobroćudni podsmeh naivnoj, ali iskrenoj i progresivnoj težnji (žene) da se izvuče iz konzervativnog, mračnjačkog, patrijarhalnog gliba, onog u kome se Srbija još uvek davi.

Sve kasnije značajne režije Tikve bile su na istoj liniji tumačenja – Savinova, ona Jagoša Markovića, itd. Nismo ni svesni da je Mijač time uradio, za scensko tumačenje jednog od najvećih nacionalnih klasika, ono što je Piter Bruk uradio za Engleze sa Šekspirom (San letnje noći), Patris Šero za Francuze s Marivoom (Rasprava), Peter Štajn za Nemce s Geteom (Torkvato Taso).

Mijačev doprinos u kreativnom i promišljenom prekodiranju nacionalne klasike nastavio se i u JDP-u s Rodoljupcima J. S. Popovića, Pu~ninom Branislava Nušića i još nekim delima. Od svetske klasike najveće domete je postigao u režijama Šekspira (Troil i Kresida u JDP-u, a koja slovi za jednu od prve dve antiratne predstave 90-ih u srpskim institucionalnim pozorištima, te kasnije Mera za meru u SNP-u).

Kad govorimo o Troilu i Kresidi kao jednoj od prvih predstava koje su se, u kontekstu institucionalnog pozorišta, suprotstavile nacionalističkoj i ratnoj politici Slobodana Miloševića, ne treba zaboraviti da su neke Mijačeve predstave tokom osamdesetih pratile kontroverze u smislu da su tom nacionalističkom osećanju i doprinele: tu se misli na Valjevsku bolnicu i Golubnjaču.

Međutim, savremene i produbljene teatrološke analize ubedljivo pokazuju da to nije tačno i da, iako na vrlo osetljive teme iz srpske nacionalne istorije, ove predstave nisu doprinosile raspirivanju nacionalizma na način na koji je to izvesno radila Kolubarska bitka, čiji reditelj nije bio Mijač.

Pominjanje Valjevske bolnice i Golubnjače ukazuje nam i na činjenicu da Mijač nije radio samo klasiku; neke od njegovih najznačajnijih predstava rađene su prema komadima savremenih srpskih dramatičara i dramatičarki, a posebno su značajne njegove postavke tekstova Đorđa Lebovića (Ravangrad, SNP), Ljubomira Simovića (Putujuće pozorište Šopalović, JDP, i Čudo u Šarganu, Atelje 212), te Biljane Srbljanović (Skakavci i Barbelo, obe u JDP).

Kao predstavnik srednje generacije, koji polovinu ovih predstava nije uživo gledao, završio bih ovaj osvrt ličnim izborom.

Dve predstave Dejana Mijača koje su na mene ostavile najdublji utisak i koje smatram vrhuncima srpskog i evropskog rediteljskog pozorišta kakvo je obeležilo drugu polovinu 20. veka, jesu Pseći valcer (po drami Leonida Andrejeva, JDP) i Trg heroja (po drami Tomasa Bernharta, Atelje 212).

One objedinjuju i najbitnije odlike rediteljskog rada Mijača – vrhunski rad s glumcima, sklonost ka umerenom scenskom modernizmu, temeljno i slojevito iščitavanje teksta, bizaran humor, društvenu kritiku – s odlikama njegove ličnosti: čehovljevsko-bernhartovskim spojem ironije i mizantropije, s jedne strane, i romantičarskim idealizmom i verom u mogućnosti ljudskog bića i društva da se izdignu iznad sebe, da budu bolji nego što jesu, s druge strane.

Mislim da ga ta vera da možemo da budemo bolji, nego što zaista jesmo nije napustila do samog kraja.