Znala sam da moram da nastavim da ljudima pričam priče

Vernesa Berbo je sada poznata glumica u Nemačkoj. Trenutno je angažovana u pozorištu „Maksim Gorki“ u Berlinu i „Thalia Theatru“ u Hamburgu. Rodila se i odrastala u Priboju, gde je počela da se bavi glumom. Pozorišnu akademiju završila je u Sarajevu, iz kog je za vreme opsade, tokom rata u Bosni, otišla u Berlin. Ostvarila je zapažene uloge i na filmu, peva u muzičkoj grupi „Vernesa B.& Balkan Boys“, povremeno piše, ali je najprisutnija u angažovanom teatru, u predstavama koje se bave razotkrivanjem mehanizma i uslova ratnih zločina, doživljajima žrtve, profilima počinilaca.

* Važan deo onoga čime se glumački baviš je tvoje lično iskustvo rata. Otišla si iz Sarajeva koje je bilo pod opsadom. Šta je bilo najteže podneti?

– Najteže mi je bilo ostati iza onih koji odlaze. Bespomoćan si, ljudi oko tebe umiru, a ti ne možeš ništa da preduzmeš. U neko doba ti bude svejedno da li ćeš ti poginuti, ali pogine ti najbolji drug, pogine bivši dečko, dijete komšije, a ti treba sve te smrti da preživiš i pomiriš se sa tim da ne možeš ništa učiniti, da bilo kome šta pomogneš. Mi smo bili skriveni u podrumu zgrade, nas 40, sve nacije su tu bile i zajedno smo patili. Bosanci, Srbi , Hrvati, Jevreji…

Mesecima smo bili bez struje, hrane i dovoljno vode. Žene su se porađale u podrumima . Ja sam smršala na nekih 40-ak kilograma. Bili smo na ivici da umremo od gladi i zime . Izvukla sam se sa konvojem Crvenog krsta za Beograd, bila sam jedno pola godine u Priboju, a onda sam odlučila da idem za Nemačku. Što dalje od rata i cele te atmosfere.

* To je bilo 1992. Kako su ti tada i posle tog iskustva izgledali Priboj i Srbija?

– Na licu svakog čoveka koga sam sretala tada, bilo koje nacionalnosti , bio je prisutan strah od rata i neizvesnost. To je bilo strašno. Ta atmosfera straha, nesigurnost, a ljudi nisu ni znali šta se zaista dešava u Bosni. Pričala sam, niko mi nije vjerovao, svi su me bledo gledali. Pa, moji roditelji mi nisu vjerovali, pitali su me što sam tako smršala. Strašna je bila ta medijska blokada. Ne toliko ratna propaganda i izveštaji sa fronta, to me nije zanimalo, nego ljudi nisu imali pojma šta se dešava civilima tamo, da ljudi umiru od gladi, da po tri dana i noći neprekidno bombarduju Sarajevo.

* Kakav je bio tvoj prvi doživljaj zapadnog sveta?

– Odrastala sam u Jugoslaviji u socijalizmu i došla u jedan surovi i bezdušni sistem kapitalizma koji sam doživela kao aždaju bez ruku i nogu, koja ima ogromna usta i guta sve . Taj bezdušni sistem ništa ne čini za tebe dok mu se ne učini vidljivim. Ja sam to srećom brzo instinktivno osetila. Da ne mogu da se pitam, ko ono kad se izgubiš, što nema nikoga da dođe po mene i da moram da se izborim sama. Shvatila sam da niko neće doći po mene .

* Jesi li tada već odlučila da moraš da nastaviš da se baviš glumom i da nećeš da tražiš neki običan posao, da pereš sudove recimo?

– Morala sam da nastavim da se bavim glumom, jer sam uvek imala taj jak unutrašnji poriv da ljudima pričam priče, svoje doživljaje, istinite i druge priče. Još kao devojčica sam imala potrebu da stojim negde i pričam ljudima svoje i tuđe doživljaje, a to se ne može ako se peru tanjiri. Znam dosta umetnika koji su lako odustali, ubeđeni da ne mogu ništa napraviti. Ja sam jednostavno morala da se bavim svojim poslom , pa makar i gladovala. Uz tu čvrstu odluku, imala sam i malo sreće pa sam brzo, posle devet meseci dobila angažman u pozorištu u Berlinu.

* Nisi dobro znala jezik, koliko ti je to otežavalo i sužavalo dijapazon uloga koje možeš da igraš?

– To je zaista u početku bilo jako šizofreno. U prvom projektu igrala sam na nemačkom, a nisam ga znala. Inače u to vreme sam igrala na nemačkom, pričala na engleskom, a razmišljala na našem. To jeste u početku bilo jako teško, ali i uzbudljivo. Ledi Magbet je poslednja uloga koju sam u Sarajevu igrala pre rata, a moja prva ponuda uloge u Berlinu je bila da igram rusku prostitutku u jednom filmu sa vrlo eksplicitnim scenama. Nisam prihvatila. Odbijala sam takve kliše uloge.

* Da li se na taj način, pretvaranja hendikepa u šansu, može gledati i na teme ratnih zločina, koje obrađuješ u angažovanom teatru?

– Može, to se i dešava. Svoje traumatično iskustvo rata i iskustva drugih pokušavam da preradim u pozorištu . To je pomoglo meni, a sad, pokušavam tako da kroz teatar pomognem drugima. Verovatno to ima veze i sa činjenicom da sam napunila 50 godina, ja sam od onih žena koje ne kriju godine, pa želim da ostavim neki trag iza sebe. Želim da kroz pričanje u pozorištu zbližavam ljude, tako pokušavam da ostavim svoj trag. LJudi se mrze kad se ne poznaju, kad ne znaju dovoljno jedni od drugima. Pozorište može da podeli iskustva .

Najupečatljiviji mi je primer logoraša iz raznih logora tokom rata, raznih nacionalnosti, Bosanaca, Srba , Hrvata, oni se odlično razumeju kad se ispričaju. Imaju ta zajednička užasna iskustva, kad ih ispričaju oni se zbliže, ne mrze se, pomažu jedni drugima , posećuju se. To je nestvarno.

* Koliko je pozorište efikasno u tom zbližavanju?

– To je jedini medijum gde neko živo biće stoji tu pred tobom i neke stvari ti uživo priča. Stvara za tebe, tog momenta, u realnom vremenu, nešto što je tebi namenjeno. To je efikasno u doživljaju iskustva drugih i zbog toga bi ljudi koji se bave pozorištem morali da se više interesuju za priče drugih. Recimo u Beogradu treba da se interesuju za priče ljudi u Sarajevu i obrnuto. LJudi se libe, misle da nemaju pravo da se bave tim temama . To je greška.

Sa predstavom „Common Ground“, koju smo igrali na Bitefu, četiri meseca kasnije smo gostovali u Pekingu. LJudi su isto reagovali , stajali su nogama i aplaudirali isto kao i u Sarajevu, Beogradu, Šangaju , Parizu…

* Ima li posle toliko godina nostalgije prema zavičaju ?

– Ima naravno, najviše prema rodnom gradu. U detinjstvu i adolescenciji naučiš mnogo toga o sebi i drugima i doživiš neka neizbrisiva iskustva. Ovi mirisi probude razna sećanja, a pamtim i važne ljude u mom životu. Pored mojih dragih roditelja koji su me bezuslovno u svemu podržavali, moj učitelj Miodrag Bjelić je jako uticao na mene. Prvi je potvrdio i prepoznao moja interesovanja i talente, a bez te potvrde bi ja teško bila to što jesam. Umirujući pogled na reku Lim, moja škola, amatersko pozorište , biblioteka, u kojoj sam pročitala najvažnije knjige u životu, kino, škola, drugari , po tome pamtim , to su lepote po kojima se sećam Priboja. Ali ne želim da mislim da je Priboj samo prošlost. Ne treba da bude. Treba dati šansu ljudima da dožive fine stvari u ovom gradu .