Znamenite Iranke 20. i 21. veka, temat časopisa za kulturu i islamske teme NUR, Iranskog kulturnog centra

Što zbog ratnog horora na Bliskom Istoku koji iranske vlasti mesecima pokušava da uvuče u otvoreni rat sa Izraelom, što zbog izolovanosti i specifičnog statusa Islamske Republike ove po prostranstvu 18. zemlje na svetu, strogih šiitskih pravila, zastrašujućih vesti o devojačkim životima plaćenih zbog nepokrivanja glave, ali i nepoznavanja islama i života ispod hidžaba.

Moderna istorija Bliskog Istoka, uključujući i Irak, nekadašnju Persiju, najvećim delom posledica je interesa i politike glavnih zapadnih kolonijalnih sila, u šta se uklapaju i paradoksi koji prate položaj iranske žene koja se danas suočava sa strogim pravilima ponašanja i odevanja u javnosti, ali i gotovo neograničenim mogućnostima za obrazovanje, koje ima posebno mesto u islamu.

U ovakvom trenutku na 67. Beogradski sajam knjiga stiže 85. broj časopisa za kulturne i islamske teme NUR, izdavač je Iranski kulturni centar, sa tematom „Znamenite Iranke 20. i 21. veka“.

NUR spada u retko visoko kvalitetnu periodiku stranih kulturnih centara u Srbiji, a izbor teme govori o potrebi da se iz iranskog ugla pojasni uloga i položaj žene u ovoj zemlji u poslednja dva veka. Autor temata je prevodilac Aleksandar Dragović, urednik NUR-a.

“Vremenski okvir koji obuhvata period s kraja 19. veka do danas, za Iran je bio veoma turbulentan – on beleži pad jedne i uspeće druge dinastije, zatim njen krah i 1979. uspostavljanje Islamske Republike. U ovom periodu prevrata, protesta, pobuna i revolucija među kojima su najznačajniji ustavni pokret (1905–1911) i Bela revolucija (1963), koja je u konačnom dovela do Islamske revolucije 1979, započeo je u Iranu i proces formiranja ženskog identiteta i sve većeg prisustva žena na javnoj sceni. U ovim društvenim procesima Iranke imaju zapaženu ulogu ne samo kao društveni, već i kao politički akteri, koji često snažno utiču na ishod samih događaja. One se pojavljaju kao borci za nezavisnost, vojni komandanti, prosvetiteljke, društvene aktivistkinje, koje osnivaju škole i bolnice i zalažu se za očuvanje životne sredine. U vreme Islamske revolucije i osmogodišnjeg rata sa Irakom, žene takođe imaju ključnu ulogu; učestvuju u marševima i demonstracijama, služe kao bolničarke i negovateljice i učestvuju u gerilskim aktivnostima”, objašnjava Aleksanadar Dragović u “Reči autora”.

Pored uvoda koji govori o promeni položaja i statusa žene u iranskom društvu poslednjih vek i po, u tematu su objavljene i 33 biografije žena koje su obeležile svoje vreme i ušle u istoriju ove zemlje. Lista nije strogo ograničena na Iranke koje su posle Islamske revolicije ostale u otadžbini, ali nema ni mnogo onih koje žive i stvaraju izvan granica Irana.

*Ženska prava i slobode u Iranu su došla na dnevnii red u periodu vladavine dinastije Kadžar (1785–1925). Do tada su žene u strogo porodičnom okruženju, potpuno podređene muževima. U javnost su ušle zahvaljući uličnim protestima koje je persijski monarh Naserudin-šah izazvao davanjem koncesije nad rastom, prodajom i izvozom duvana jednoj engleskoj kompaniji. Iako su imale važnu ulogu u “duvanskom protestu” širom Irana, njihova prava snaga iskazala se u Ustavnoj revoluciji, pokretu koji je doveo do donošenja prvog ustava i ograničenja apsolutne vlasti monarha Muzaferudin-šaha na pragu 20. veka.

Prve ženske organizacije u Iranu organizovane su oko 1906. i, kako objašnjava Aleksandar Dragović, “učestvovale su u svim dešavanjima kao deo velikog nacionalnog pokreta, čiji je cilj nezavisnost Irana, donošenje i sprovođenje ustava”. Radi odbrane Ustavne revolucije i prava na jednakost, uključujućii i obrazovanje, Iranke su osnovale privatna udruženja i tajne organizacije koje su učestvovale u demonstracijama, oružanim borbama i nenasilnim akcijama. Dragović navodi da su “posle oružanih borbi između pristalica i protivnika ustava u Azerbejdžanu pronađena tela 20 žena u muškoj odeći, kao i da je 1912. oko 300 žena otišlo u parlament sa pištoljima i poslanike spremne da popuste ruskim zahtevima naterale da ‘čuvaju slobodu i teritorijalni integritet zemlje’”.

U borbi za oslobađanje Irana od engleske i ruske dominacije, iranske žene nisu žalile nakit, otkupljivale su vladine obveznice u Narodonoj banci, bile pioniri bojkota strane robe, zagovarale pohod na Teheran. Osim prava na ženske škole u prvoj deceniji 20. veka ušle su i u novinarstvo. Bile su u prvim protestnim redovima bilo da se radilo o stranim pritiscima na Iran ili o gladi i bolestima.

Za dinastiju Pahlavi koja je vladala od 1925. do 1979. pitanje ženskih prava bilo je veoma važno, a na njemu su se prvi put žestoko “sudarili ” modernizam i tradicionalizam. “Iranski monarh Reza-šah, koji je vladao od 1925. do 1941, preduzeo je mnoge mere, od kojih su neke bile protiv institucija i posebno protiv vere, ali nijedna od njih nije izazvala takve društvene reakcije kao promena statusa žene. On je 8. januara 1936. izdao Dekret o zabrani nošenja islamskog vela, koji je brzo i snažno sproveden, uključujući i naređenje policiji da fizički skine hidžab sa svake žene koja ga nosi u javnosti. Žene koje su to odbile prebijane su, marame i čadori su im cepani, a kuće su nasilno pretresane”, ističe Dragović.

On objašnajva i da se “proces uvođenja evropskog obrazovnog sistema, započet još u eri Kadžara, nastavio se i proširio i u vreme Reze-šaha, što je značilo i širenje obrazovanja među ženama”. Teheranski univerzitet je od osnivanja 1931. primao žene pod istim uslovima kao i muškarce, tako da su prve generacije obrazovanih žena, ne baš veliki broj, preuzele značajnije uloge u ekonomskom i kulturnom životu zemlje, ali su žene i dalje bile bez političkih prava. Zbog naslinog modernizma mnoge Iranke su izabrale da ostanu “zatvorene” u kući.

Mohamed Reza Pahlavi bio je vladar koji je ostavio ženama na slobodnu volju da se oblače kako žele, ali je čador postao uzrok društvene diskriminacije, iako je manjina nošenje hidžaba smatrala znakom zaostalosti. Islamska revolucija je rešila pitanje pokrivanja ženskih glava u Iranu, takođe nasilno, ali je, kako tvdi Aleksandar Dragović “od svog osnivanja 1979. Islamska Republika Iran posvetila posebnu pažnju unapređenju ženskih pitanja i poboljšanju njihovih prava i statusa”. U skladu sa “islamskim pravilima” Irankama je status osiguran ustavnim odredbama, a jedan od strateških ciljeva države je “iskorenjivanje siromaštva, posebno kod žena, pružanje socijalne sigurnosti, finansijske podrške, preduzetništva i podrške zadrugama”.

“U većini oblasti, kao što su kultura i umetnost, nauka i sport, komercijalne i preduzetničke aktivnosti, Iranke su, posebno nakon Islamske revolucije, u boljoj poziciji od žena iz susednih zemalja i regiona, pa čak i mnogih drugih zemalja u svetu. Iako postoji jaz između trenutnih uslova i željene projekcije, opšte usmerenje pokazuje da postoji nacionalni napor i volja da se krene ka svetloj budućnosti uprkos tome što globalna arogancija i političko-medijska propaganda ignorišu sva dostignuća na ovom polju”, kažu u Iranskom kultnurom centru.

Od ratnica do instruktora letenja

Ko su znamenite Iranke? Listu otvara kadžarska princeza Malektadž Firuz Nadžmul-Saltane (1853-1932), koja je svim novcem osnovala prvu modernu bolnicu u Teheranu 1928, a značajna je i kao majka iranskog premijera Mohameda Mosadeka, koji je bio na vlasti od 1951. do 1953. godine. Bibi Hanum Astarabadi (1858-1921), pisac i satričar, osnovala je u Teheranu 1907. prvu modernu školu za devojke u Iranu.

Bibi Marjam Bahtijari (1874-1937), revolucionarka, ratnik i vojni komandant, smatra se jednom od najhrabrijih žena u istoriji Irana, opevana je u poeziji. Tu su i pesnikinja Parvin Etesami (1907-1938), romanopisac Simin Danešvar (1921-2012), Badr al-Zaman Garib (1929-2020) kao jedina stalna članica Akademije za persijski jezik i književnost, prva iranska avijatičarka Efat Tedžaratči (1917-199), čuvena matematičarka Marjam Mirzahani (1977-2017), stipendista Harvarda i profesor Univerziteta Stenford, kao i mnoge druge žene iranske kulture, ponajviše filma i poezije, humanzma, heroizma tokom osmogodšnjeg rata sa Irakom…

Iz novog temata NUR-a saznaje se i da je pionir zaštite životne sredine u Iranu Mahlaka Malah (1917-2021), po zanimanju bibliotekarka sa magistarskom diplomom društevnih nauka, dok Alenuš Terijan (1920-1011) ima status “majke moderne iranske astronomije”.

Prvi iranski kuvar objavila je 1965. Roza Montazemi (1922-2009), imao je 600 recepata. Na listi 33 znamenitih su i umetnice, naučnice, privrednici i u raznim zanimanjima danas uspešne Iranke od Marzije Afham (1962) prve žene ambasadora u Iranskoj republici do Ginisove rekorderke Farise Nekumaneš Rad (1981), međunarodnog instruktora letenja i ronjenja.