« Znamo da implozija proizvodi najužasniju rušiteljsku moć » : Umetnica Jelena Aranđelović povodom svoje izložbe « Rekonstrukcija sećanja”

Mozaici kolaži izvedeni u kombinovanoj tehnici i pojedinačne slike, koje je Jelena ovde predstavila pokušaj su stimulansa reminiscencije zaboravljenog u obamrlom društvu naviknutom na konstantu tranziciju počev od devedestih, koja nemilosrdno prekraja i pokopava lične i intimne istorije zajednica.

Na to skreće pažnju tekst u katalogu izložbe u kome se navodi da u neposrednoj okolini ove beogradske umetnice, na prostoru donjeg Dorćola, koga odlikuje velika raznolikost i bogatstvo kulturnog nasleđa Beograda, kao jednog od njegovih najstarijih kvartova, u poslednjih nekoliko godina dogodile su se brojne građevinske intervencije, kao posledica investitorskog urbanizma…

« Porodična istorija biva zatočena u zaboravu, a stare fotografije, razglednice i suveniri vire iz krcatih kontejnera. U trenutku kada je veliki deo njihovog značenja izgubljen, autorka prisvaja fotografije i uključuje ih u sopstvene mikronarative… », navodi se između ostalog u ovom tekstu.

U vašim radovima izdvojili su se određeni motivi – grad u kome ste rođeni, Dorćol kraj u kome živite i otac bez kojeg ste nedavno ostali. Šta povezuje ove, moglo bi se reći uoprišne tačke u tematskom smislu vaše izložbe?

– Lepo ste primetili da svi ti motivi za mene predstavljaju celinu. Ono što ih objedinjuje je sećanje i način na koji se oni prožimaju tvoreći celinu. Sve je spontano koncipirano jer ja nisam jedna od umetnica koja počinje od koncepta pa onda stvara kod mene je proces obnut. Dekonstruisanjem stvarnosti i minulog vremena uvodim posmatrače u nove prostore i za mene ponekad nepoznate. U tom procesu ne težim preteranoj sentimentalnosti, možda ima prizvuka narativnosti i nekog oblika dokumentarizma. Na posmatraču je da tumači.

Da li je stvaranje ovih kolaža imalo isceliteljsko ili terapijsko dejstvo u tugovanju zbog gubitka oca, kao i čitavog sveta koje pretpostavlja vreme u kome je on živeo, o kome je ,pretpostavljam, vama govorio?

– Kolaži – crteži su nešto novo, ni sama ne mogu jasno da definišem kakvo dejstvo njihovo nastajanje ima za mene. Gubitak bliskog člana familije je težak. Moj otac je bio specifičan čovek. Može se reći osobenjak, bogatog unutrašnjeg života i sklonosti ka različitim stvarima. O životu 60-tih, 70-tih godina i svojoj mladosti pričao je kroz anegdote. Nije bio previše pričljiv i voleo je prirodu, pecao je. Po vokaciji diplomirani socijolog koji se u mladosti profesionalno bavio košarkom, svirao violinu i igrao šah jako dugo. Kao što sam fotokopirane i skenirane nađene fotografije cepala i gradila od njih nove kompozicije tako će trag o nama nestati u nekom trenutku. Kolaži s jedne strane predstavljaju moje suočavanje sa nestajanjem i prolaznošću. Dok sa druge govore o fragilnosti sećanja i teškom dekonstruisanju prošlosti.

A vaše vreme, vaš grad. Plašite li se da će nestati uprkos tome što, moglo bi se reći, pokušavate u svojim radovima da sastavite kockice mozaika, makar i u rascepkanoj slici. Zapravo, kako se vi danas osećate u svom gradu?

– Brine me što se stara zdanja olako zamenjuju novogradnjom bez volje i želje da se inkorporiraju u novu arhitekturu i time sačuvaju od zaborava. Zar profit da ide toliko ispred kulturne baštine i želje za očuvanjem iste. Moramo da imamo svest o tako bitnim stvarima koje predstavljaju našu autentičnost I izdvajaju nas u regionu i dalje. Pored sadašnjeg trenutka, prošlost je jako bitna i njeno očuvanje, jer tako mi bivamo jedinstveni i prepoznatljivi. Zabrinuta sam da naš grad skroz ne izgubi osobenost i postane nešto što u biti nije. U deficitu smo zeliehih površina, betoniranih površina ima jako mnogo.

Da li je to što često kao materijal za svoje radove koristite porodične fotografije koje pronađete odbačene kod kontejnera slika društvenog sloma koji ne umemo da artikulišemo, da utvrdimo šta je tačan uzrok tome da se i prema ličnim istorijama ponašamo nemarno ?

– Poražavajuće a i tužno je to koliko samo takvog materijala može da se nađe. Možda potomci više i nisu u životu i nema nikog ko bi mogao to da sačuva. To su ponekad čitave porodične sage od mlade dobi pa kasnije do zrelih godina. Dobro ste primetili to i jeste vid društvenog sloma. O potrebi da se konstituiše Muzej prekinutih veza koji će baštiniti uspomene lepo su napisale u katalogu izložbe tekst kustoskinje Centra za grafiku i vizuelna istraživanja, galerije FLU, Nataša Janković I Tia Antić. „ Pomoću složenih celina koje čine spletovi fotografija i crteža, autorka aktivira strategije za približavanje mikrorealnostima, neposrednim ličnim doživljajima. Upravo kategorije poput fleksibilnosti i pokretljivosti ukazuju na autorkino čvrsto antiformalističko, antihijerarhijsko, antireduktivističko, antropološko usmerenje, pri čemu neposredne reakcije, postupci na licu mesta i mnogostrukost odgovornosti otvaraju put ka novoj estetici „male priče“ – mikronarativa.“

Viđala sam vas na protestima „Srbija protiv nasilja“. Budući da je  to bilo svojevrsno buđenje obamrlog društva nažalost inicirano zastrašujućim tragedijama u maju. Da li sve to ima refleksiju u vašim radovima u kojima pokušavate da sačuvate sećanja?

– Maj nam je svima zamrznuo živote. Desilo se nešto o čemu nismo mogli ni da sanjamo. Od tog momenta sve se promenilo. Shvatili smo da nešto u korenu mora da se menja, takav tragičan gubitak dece i mladih. I sad mi je teško i jako bolno da o tome razmišljam.
U vremenu u kom je moj otac bio mlad takve stvari su bile nezamislive, a možda su bile nezamislivo jer je njima ostalo u sećanju kako izgleda kad je neko ubijen vatrenim oružjem. Pre 30 godina tadašnja generacija koja je zaboravila je pokrenula građanske ratove. Danas se ciklus zaboravljanja nastavlja s tim što su ratovi nezamislivi pa su agresija i nasilje ovaj put implozivni. A znamo da implozija proizvodi najužasniju rušiteljsku moć.