Znate li zašto se moj sin zove Adam?

Kada sam krenuo iz Graca na front, moja žena je bila u drugom stanju i rekao sam joj da, ako bude dečak, treba da se zove Adam, jer je to bio poslednji rat u Istoriji, iz kojeg će se izroditi novi Eden, novi Adam, novi čovek, brat svih ljudi.

I mi smo u to verovali, misli starac.

Da, novi Adam, Italija na ricinusovom ulju, Hitler, Staljin, Aušvic, Rizijera, jedini krematorijum koji je postojao u Italiji.

Zmije što iskušavaju posvuda, u novom vrtu Edena – Kraš, Galicija, Soma, zemaljski rajevi natopljeni krvlju, potom su pridošli drugi još pakleniji.

Ponešto zna o tome, slavljeni stručnjak za Doktora Faustusa; toliko ih je video, demona nagovaratelja, neurednih i egzaltiranih ili u sakou, hipnotisanih hipnotizera i crnu vrevu drogiranih pacova koji prate i guraju frulaša k njihovoj klanici, meljući u međuvremenu one što ih putem sretnu.

Ne, iz ruševina rata nije nikao nikakav novi pravi život, nikakvo slobodno tle za slobodne ljude – s kakvim je zanosom čitao i ponovio toliko puta svojim učenicima reči starog Fausta, koje su ga toliko zažarile, koje su ih toliko zažarile kada su u klupama njihove gimnazije pročitali te stihove, pogled onog starca, ponovo starca, nakon što se podmladio kao varalica.

Đavo, nimalo slučajno, koji je u duši svemu govorio ne, ali koji je uživao da sve ubedi da uvek kažu da, da svemu, s poletom – vojnici marširaju i pevaju veseli približavajući se klanici, onaj bataljon je već pokošen, ali drugi stiže, pevajući i govoreći da…

Da, onom lečenju Voronof, star si bićeš mlad bićeš ponovo star, s tvojim slobodnim oslobođenim tlom, nije važno od koga i od čega, nije bitno što ima vrlo malo slobodnih ljudi, mahom su robovi i krvnici i robovi koji se oslobađaju da bi postali krvnici.

Otrgnuti zemlju moru, sanjario je u poemi podmlađeni starac koji je sada ponovo starina, i ako dvoje vremešnih supružnika ne žele da prepuste njegovom velelepnom planu malu kuću njihove srećne ljubavi, pobrinuće se njegove siledžije, moć ih uvek iznalazi.

Mali busen vrta veruje da će se isprečiti pred velikim terenom za velike katedrale budućnosti koje paraju nebo, zgradurinama, TV tornjevima – mali busen, drvena kućica dvoje staraca veruje da će zaustaviti budućnost?

Bez muke, odmah je uprljana krvlju što se brzo suši i isparava.

A ako nož i bombe nisu dovoljne, kao u primitivnim vremenima moje mladosti u rovovima, nagovarač je spreman s rolnama i rolnama papira, vrednosna hartija oštrijeg sečiva od mača, dešava se da se češće posečeš na hartiju nego na nož i zemlja oslobođena i izronila iz mora odmah je rasparčana naveliko, drveće i šume padaju posečene i svi srećni što su naveliko nasamareni.

Da, u redu, još gore je bilo posle, užas bez premca i bez imena, ali je barem imalo smisla umreti i ubiti kako ceo svet ne bi postao Aušvic, dok smo mi i oni, na Krašu u Verdenu na ostrvima Mazuri, bili svi isti, svi dobri, svi pravični, svi u ratu za dobro svih.

Kada je to shvatio, zlo rođeno iz dobrog, laž izrečena iz ljubavi prema istini, osetio se ispražnjenim, prazan džak što ne može da stoji.

Potom budućnost koja je pala poput giljotine, zavesa spuštena nakon predstave i njih četvoro iza zavese, na praznoj sceni – ne, njih trojica, ona se izmigoljila kroz nabore zavese, umešala se i možda i dalje pokušava da se umeša u gomilu.

Nekoliko godina nakon rata, jedan od njih trojice – zlatna medalja, njegova, i on ju je potom odložio u fioku kada su crnokošuljaši crnom bojom obojili i trobojku – izvukao je iz predratnog akvarijuma njihovu priču, njih četvoro koji postaju likovi dobrog romana izvesnog uspeha.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković

Autor je poznati italijanski pisac čiji su romani Nagađanja o jednoj sablji i Obustavljen postupak i knjiga priča Zakrivljeno vreme u Kremsu objavljeni u izdanju Arhipelaga.