Zograf: Moji stripovi ne nastoje da bilo koga preobrate

U slučaju Saše Rakezića, kako glasi pravo ime Aleksandra Zografa, verovatno je u pitanju i jedno i drugo. Predanost poslu, ali i skromnost, gotovo bez sujete očite u svim drugim umetnostima, osim u devetoj. Nije zato čudno da je njegovo najnovije izdanje koje trenutno predstavlja, njegov proizvod od početka do kraja, sve do distribucije i promocije. O tom izdanju i njegovom radu uopšte publika će moći da čuje i vidi i na predstojećem KROKODIL-u.

Strip, pa i ona njegova komercijalna a kvalitetna varijanta, a autorski posebno, podrazumeva neretko prave erudite za svoje čitaoce ili čak uspeva takvima da ih gradi. Je li to možda razlog njegove na neki način još uvek andergraund, pa i subverzivne pozicije?

– Nakon što se nedavno pojavila nova zbirka mojih stripova, pod nazivom „Mala otkrića“, razmišljao sam ko su zapravo moji čitaoci. Na to me je nagnala i činjenica da su „Mala otkrića“ izdanje koje sam sam objavio, dakle sve sam zamislio, nacrtao, upakovao, a zatim bio i vlastiti izdavač, kontaktirao štampariju, pisao otpremnice i fakture i sve uredno distribuirao po knjižarama, a zatim su usledile i promocije i izložbe. Dakle, bilo je prilike da sretnem kako prodavce mojih knjiga (razume se, samo u prilikama kada se nisam lično bavio i tom aktivnošću), ali i svoje čitaoce. Teško je da generalno opišem one koji čitaju moje stripove, ali volim da o njima razmišljam kao o radoznalim osobama, kad su već spremne da od svog teško stečenog novca izdvoje neki dinar i za tu čudnu biljku, strip. Svakako da je savremeni čitalac stripa sofisticirani znalac, pre nego neko ko je okrenut ka razbibrizi i zaboravu, lakom štivu, i slično. Današnji čitalac stripa bi bio uvređen ako bi ste ga priupitali šta čini sa edicijom stripa, nakon što je pročita. On sve to uredno čuva na polici, tik uz dela savremene književnosti, ili čak neke teorijske literature, zbirke eseja… Kada sam ja bio dete, ljudi su kupovali stripove na trafici, često ih posuđivali, a najčešće je strip sveska okončavala svoj „život“ u kanti za đubre. Tek retki su stripove sakupljali, i čuvali. U svemu tome nije bilo potcenjivanja, samo se o tom mediju razmišljalo na drugačiji način, danas je čitalaca stripa manje, ali su zahtevniji i tragaju za nekim dubljim smislom u toj vrsti literature. To i crtače dovodi pred nove izazove. Nije više dovoljno nacrtati neku smešno iskerebečenu facu, ili romantizovanog heroja koji jaše na konju, ne slučajno, znate, crtač stripova danas mora da bude pomalo filozof…

Strip je, kao i film, u nekadašnjoj Jugoslaviji bio vrlo popularan, verovatno i stoga jer su se njim mogle lako širiti ideološke poruke, ali na onaj zapadnjački način potrošačkog društva. Koliko su se stvari u ovdašnjem stripu promenile od kada su se promenila vremena i prostor?

– Da, Jugoslavija je bila negde na nekoj sredomeđi, sa današnje tačke je zapravo sjajno da smo imali prevode američkog, ali i italijanskog, francuskog, britanskog, španskog stripa… Kada sam boravio u Švedskoj, svi su bili začuđeni da sam poznavao njihov najpoznatiji dečiji strip, Pelefant, koji je ovde bio nazvan Slonče Ćira. Ti stripovi su u Jugoslaviji bili objavljivani već krajem šezdesetih, pre nego u mnogim zapadnim zemljama, a u većem delu Evrope taj strip je i danas nepoznanica. Nakon raspada Jugoslavije, situacija je bila teška, ali je za mnoge ljude iz moje generacije to bilo otrežnjujuće iskustvo, kao da nismo shvatali koliko su odnosi u toj zemlji bili složeni. Strip scena je nakon svega postala ozbiljnija, zrelija.

Osim onog fantazmagoričnog u vašem stripu, između sna i jave, kako je primećeno, postoje i ona vaša dela koja su bazirana na faktografiji, neretko i edukativna, poput pojedinih tabli u Vremenu. Kako su se i zašto u ovoj formi, koja je pre svega prostor mašte, našle ovakve teme?

– Da, ja u svojim stripovima u Vremenu ponekad nastojim da zabeležim fantastične pripovesti koje pronalazim u starim novinskim člancima, ili u knjigama, naročito između ratnog perioda, i naročito knjige zaboravljenih pisaca. U „Malim otkrićima“ sam objavio i beleške nastale prema vlastitim vizijama iz polusna, koje sa ozbiljnom posvećenošću lovim i nastojim da rekonstruišem. S druge strane, u istoj zbirci stripova sam objavio storiju posvećenu Žarku Turinskom, koji je bio antifašista, ilegalac u okupiranom Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin). Strip se bavi poslednjim momentima ovog hrabrog čoveka, kojeg su dokusurili nemački agenti, među kojima je bio i Komandant javne bezbednosti za Banat, Juraj Špiler (Georg Spiller), prema kojem je kreiran lik Šicera u TV seriji „Salaš u Malom ritu“. To je samo jedan od stripova koji bi mogli da imaju i edukativnu ulogu – Turinski je bio 29 godina star, kada je pokazao zube i bio ulovljen kao zver od strane Nacista. Mislim da bi mladi ljudi danas trebalo da znaju više o primerima otpora opresivnim režimima. S druge strane, smatram da je zanimljivo pokušati baviti se arheologijom, kroz strip. Na taj način možemo da izučavamo čitavo jedno polje znanja, koje je nekako zaobiđeno u našoj svakodnevnici.

Ima još jedna specifičnost u vezi sa vašim stripom – njegov junak i narator ste, u stvari, vi, zbog čega je to tako i kakav je efekat tog načina koji dolazi iz književnosti u strip?

– Moje nastojanje je da, kada govorim o stvarnim doživljajima, govorim o tome kroz vlastiti lik, dakle kroz sebe samoga (najčešće su to beleške sa puta, ali ponekad i razmišljanja nad artefaktima koje pronalazim tokom svojih traganja). Istina je i da sam često samoironičan, ne želim da neko sve to preozbiljno shvati. Dakle, ja jesam narator, i bilo bi glupo da to pokušavam da sakrijem krijući se iza nekog fiktivnog lika, ali s druge strane, ostavljam čitaoca u prilici da shvati da sam ja samo jedan „pričač priča“, a ne bogom dani autoritet koji ne bi smeo da se dovodi u sumnju. Moji stripovi ne nastoje da bilo koga preobrate, ili da saopšte nekakvu Istinu. Ja se poigravam sa svojim vernim pratiocem, čitaocem, i zajedno sa njim se smejem nad patetikom življenja. Pogledajte samo, mi smo gomila smešnih kreatura koje se kreću u susret vlastitog kraja.

Kakva je to „tajna veza“ Pančeva i devete umetnosti? Ima li to veze sa onom na početku pomenutom subverzivnom i andergraund pozicijom – blizu centra a ipak izvan njega ili možda sa širinom Vojvodine, njenom multikulturalnošću u svakom smislu?

– Pančevo je bio grad gde se intenzivno trgovalo, i ratovalo („srpska Sparta“), a zatim je postao industrijski grad. Uprkos blizini Beograda, Pančevo je zaseban entitet, to vrlo dobro primete gosti iz inostranstva. Taj grad ima svoju priču, ja je i danas otkrivam i izučavam, ali je to takođe i mesto puno mana i ignorancije. Moje je mišljenje da treba prihvatati stvari onakve kakve jesu, uključujući i sredinu u kojoj živite, a zatim pokušati delati na obogaćenju, promeni. Tokom poslednjih dvadesetak godina, u Pančevu se pojavilo nekoliko zanimljivih strip autora, vrlo samosvojnih. Boris Stanić bi trebalo da bude zvezda autorskog stripa…

Kada se kaže (D)danas, na šta mislite?

– Danas je vaš srećan dan, tvrdi jedna korporativna poštapalica, ali ja smatram da je sva sila našeg života usmerena upravo na taj sadašnji moment…