Zombiji kao priča o diskriminaciji

Trebalo je da prođe 77 godina da stigne „naslednik“ – „Survival of the Dead“ horor gurua Džordža A. Romera, koji je doveo zombije na Mostru. Doduše, sam reditelj se kune da njegovo najnovije ostvarenje o zombijima nije horor film, već komentar na američko vojno angažovanje u Iraku ili Avganistanu, te da je reč o globalnom komentaru na diskriminaciju svake vrste.

U samom filmu priča se bavi ostrvom na kojem njegovi stanovnici moraju da se bore protiv „zombi epidemije“ u isto vreme se nadajući da će se pronaći lek koji će u normalno stanje vratiti njihove rođake koji su postali ne-mrtvi. U isto vreme grupa vojnika dolazi na ostrvo nadajući se da će tu pronaći raj, ali zapravo je sve slično ratu iz kojeg su se upravo vratili.

„Zombi filmovi su uvek bili opcija da se progovori o nečemu što se dešava sada. Iako ovom filmu nijedan specifičan rat nije bio inspiracija, ceo niz sukoba od Severne Irske do Bliskog istoka su uticali na njega“, rekao je o svom šestom zombi filmu Romero. Neki od njegovih ranijih zombi filmova bavili su se ratom u Vijetnamu, rasizmom, potrošačkim društvom, militarizmom i klasnim razlikama. Serijal je pokrenut 1968. godine i legendarnim filmom „Noć živih mrtvaca“. „Ne znam koliko će ih još biti“, kaže Romero i dodaje da, iako bi voleo da budu malo „razmaknutiji“, njegovi finansijeri često traže nove zombi filmove naročito ako je prethodnik dobro prošao na bioskopskim blagajnama.

„Mislim da, ako bih pokušao da napravim ozbiljan film na neku od tih tema, jednostavno ne bih mogao. Zato je super moći dovesti zombije i govoriti o socijalnim problemima i zabaviti se u isto vreme“, kaže reditelj. Ipak, prve ocene ovog filma su negativne – iako se primećuje da je rađen tako da „zadovolji publiku“, zapravo je „tanak s idejama, originalnošću…“, te kritičari ocenjuju da je reč o „najmanje stranom od svih Romerovih zombi filmova“.

Italijanski reditelj Mikele Plasido (63) je u autobiografskom delu „Il Grande Sogno“ (Veliki san) dao ličnu viziju anti-ratnog pokreta u Italiji 1968. godine. „Ovo je dnevnik, neka vrsta popularnog romana, političkog romana, bez obziria što sam izgleda nešto i pokušao da kažem na kraju“, kaže reditelj, bivši policajac koji je prešao s druge strane barikada i pridružio se studentskom pokretu. Mario Kapana (64), harizmatični lider pokreta, pohvalio je „Il Grande Sogno“ rečima da je to „kristalno jasan film“. U njemu je centralna priča romansa između buržoaskog revolucionara Laure i policajca koji želi da postane glumac.

Na programu je bio i film Iranke Širin Neshat, koja se bavi fotografijom i vizealnom umetnošću, a ona je u svom rediteljskom debiju „Žene bez muškaraca“ izvršila analizu iranskog društva u vreme 1953. godine kada je CIA podržala prevrat smene vlade Mohameda Mosadega i postavljanje šaha na vlast. U toku tih dešavanja četiri žene prostitutka, aktivistkinja, kosmopoliti i devojka tradicionalnih shvatanja se bore za lične slobode i nezavisnost.

„Te četiri junakinje su ono što sam ja svaka od njih nosi neke lične dileme, mada nije reč o autobiografskom filmu“, kaže Neshat, koja je uradila ekranizaciju romana Šahrnuša Parsipura. I pisac i rediteljka su proveli po pet godina u zatvoru u Iranu i sada žive u SAD.