Zor daj talentu

Naša krovinjara, dok smo živeli u LJubljanskoj gledala je preko dvorišta u lice dispanzera.

Moj najstariji brat Vojin odveo me na rendgen kod doktora Počeka.

Nešto se odužio taj pregled: Ti si, junače, preležao nekoliko upala pluća na nogama.

Ne valja hladna voda s Keslerove česme posle igre.

I onda malo tiše Vojinu: Ima milijarne tuberkulozne žlezde, one se na početku bolesti na ovom rendgenu ne vide dobro, pa ne bi bilo zgoreg da ga odvedeš u Beograd.

Daću ti telefon mog prijatelja Budisavljevića.

To je bila negde sredina oktobra 1960. Moj drugi brat Jagoš živeo je na Dorćolu, na uglu Cara Uroša i Skenderbegove.

Tri puta smo išli do Instituta za plućne bolesti, preko puta platoa gde je danas Narodna biblioteka Srbije.

A nekad je bio red potleušica i velika šatra cirkusa Adria.

Čuo sam Vojina i Jagoša kako pominju sanatorijume na Avali i Ozrenu. Nisam otišao.

Sa mnom je bila, u bolesti, Nšo-či, moja devoka, Vinetuova sestra.

Vinetu ništa nije rekao o našoj ljubavi.

Pio sam PAS-tablete, primio nekoliko injekcija streptomicina i dobio lek izonijazid.

Bilo mi je bolje posle nedelju dana ali 27/28. oktobra vratila mi se vatra i malaksalost.

Jagoš je bio opasan mangup i prepoznao je uzrok pogoršanja.

Dolazila je nedelja i 30. oktobar, derbi: Ako pobedi Partizan dobićeš autograme svih igrača i Bobeka, prepričaću ti minut po minut celu utakmicu tako da ćeš u razredu, i u ulici moći da kažeš da si bio na derbiju.

Jagoša nije bilo nigde u nedelju pre podne, ali evo ga na oko dva sata pre utakmice sa tri karte.

Imao je montgomeri mantil. I kaže – ići ćeš i ti na utakmicu.

U osmom minutu igrač južnoameričke puti, Vukelić centrirao je s desne strane i niotkuda u taj prostor utrčava Milan Galić, prima loptu na prsa, daje for i onda iz voleja šutira u kontraugao.

Sve to ima čistotu strele…

U trećem minutu drugog poluvremena Bora Milutinović upućuje pas Galiću, a on u pokretu prima tu loptu desnom nogom a onda, u ritmu, plasira levom pored orijaškog Vukićevića. Moje usnulo srce se diže, krila mu niču.

Na kraju je bilo 3:0, gol je dao Vukelić, a moglo je biti…

Eto dva gola 30. oktobra, a na osunčanom derbiju 1962. Galić je postigao tri gola za redom. Umro je u septembru 2014. Javio mi Rade Kundačina. Umro je u podne kao ruski pesnik Vološin. Umro od srca na ulici. Milan Galić, uvek se setim japanskog haiku pesnika Busona:

Prolećna kiša / na krovu, raskvašena, / dečja krpenjača. Koji je to dečak, kroz mrežu gola hitnuo tamo krpenjaču? Krpenjača, ili srce Milana Galića. U domu, u domovima za ratnu siročad: Kanjiža, iz Kanjiže u Mol, iz Mola u Adu, iz Ade u Titel, iz Titela u Zrenjanin.

Voleo bih da je Galić u poslednjem blesku na Južnom bulevaru video igralište doma u Kanjiži. Dečaci su igrali, na male goliće, na reci, u vreme cvetanja Tise. U toj igri na vodi, po vodenim cvetovima najbolji strelac bio je dečak Milan.

Štagod da je u poslednjem trenu sinulo Galiću koji je odrastao u zbegovima uz proleterske brigade, ujedali su ga žeđ, glad i smrt, strašna smrt majke od ustaške kame, znam pouzdano da je Nazim Hikmet, veliki turski pesnik, komunist, mladiću iz Proletera, posvetio pesmu Moje srce: U mojim grudima je 15 rana! / U grudi mi se zarilo 15 noževa s crnim drškama! / … Mislili su da mi srce od jada / više neće zakucati!!! / Iz 15 rana rasplamsalo se / Petnaest plamenova, / Slomilo se u mojim grudima / Petnaest noževa sa crnim drškama… / Moje srce / kao krvav barjak kuca, / KU-CA-ĆE!
Galić je od malena znao da je njegov dar veliki.

Da je on deo neke vasionske energije, znao je to po snovima.

Pričao mi je to, u vreme tihosti u kafani Šumadija, na kraju Nebojšine ulice. Znao je da će nadmašiti snove, da će igrati sa Bobekom i Zebecom. Da će nadmašiti snove i idole. Galić je mogao da kaže Suncu: Igraj sa mnom.

U julu 2014. zamolio sam Jasnu Novakov-Sibinović, izvršnu urednicu iz Geopolitike, (izdavač koji je objavio moju knjigu Samo bogovi mogu obećati), da me odveze od Južnog bulevara broj 28.

Dao sam Galiću knjigu, izvinio se što se dugo nismo čuli: – Ništa, ništa, kaže Gale, opet ćemo mi u kafanu Šumadija.

Blago je treperio na suncu pred vratima Južnog bulevara broj 28. Na prvoj utakmici za reprezentaciju Jugoslavije protiv Bugarske Galić je dao gol u 28. sekundi. Vratio sam se u kola i ne znam zašto otvorio svesku.

I suza je kanula na prazan list. Ponestalo je mastila. U knjizi Samo bogovi mogu obećati najbolje poglavlje napisao je Milan Galić. Srcem je ispričao svoj život. Tako su rekli Predrag Lucić, Pavle Goranović, Zdravko Zima…

Dečaci iz rata, kao mladići osvojili su olimpijsko zlato 1960. u Rimu.

Najbolji igrač i najbolji strelac bio je Galić.

U tim rimskim noćima on je iz mladog prelazio u pun mesec.

Iz nevinosti, iz čistote u fantastiku.

Kakav je gol dao Dancima u finalu. Iz prvog dodira s loptom, strelom sa 25 metara.

U fašističkom Čileu 1962. na Svetskom prvenstvu Jugoslavija je pobedila Zapadnu Nemačku.

Na pet minuta pre kraja utakmice, još su se u daljini pod snegom beleli Kordiljeri, Galić je u sprintu čistom kao čelik, s krilima vetra u vetru prošao po desnoj strani i precizno centrirao Radakoviću, koji je zakucao loptu iznad golmana Farijana, 1:0 za Jugoslaviju.

I iznad nemačkog izbornika Sepa Herbergera. Velikog trenera, bio je izbornik Nemačke još u vreme Adolfa Hitlera. Galić je rastao u blizini najžešćih partizanskih bitaka, rastao u domovima za ratnu siročad, bio je proleter na terenu, borac: kida srce u parčad rima.

Igrao je za reprezentaciju Jugoslavije 51 put i postigao 37 golova i 14 puta asistirao. Na kraju jedan veliki Irac u Rekvijumu za Milana Galića: Sate i sate mogao bih da utrošim na dribling / al’ ako ne izgleda da tren ga je dao lud, / tad sve je uzaludno i besmislen je trud.

Bez tog zanosa, bez te vatre, bez tog ludila ni partizani ni Partizan ne bi pobedili.

Pobedićemo mi opet. Po-be-di-će-mo.

Milan Galić, Orfej, mesečar: Kad ću dohvatiti plamen i odjuriti s njim.

Smrt fašizmu, živeo Milan Galić, legenda Partizana, legenda Jugoslavije.

I pesma Mija Raičevića Uteha Senekina Neronu: Gledaj da napišeš stih u kome ti / neće biti tesno, koji će ti sasvim / biti po meri, jer onog dana kad umreš / U njega ćeš leći, Klasiče! / Stoga, sputaj sujetu a zôr daj talentu / koga, hvala bogovima, imaš u izobilju! / Taj stih, harfo nebeska, biće grobak / u koji ćeš kao Cezar il’ kô miš leći! // Zato, pazi, kakve stihove pišeš, / o, najveći među besmrtnima! / Samo Jupiter zna koji je od njih / zemna postelja biće ti u času onom / kad se s ovim svetom budeš delio. // Ne traži utehe u reči kojoj nije veka, / velim ti! Smrtnik ništa lakše očima / ne preleti nego ime na grobnoj ploči, / nit’ se ništa brže zaboravu preda nego / stih ispisan kalamusom na plaguli./