foto Zoran PislevicZavršne večeri festivala uvek su prilika za mali bilans – šta se želelo, šta se u zbilji postiglo i da li je publika razdragana.
Završne večeri festivala uvek su prilika za mali bilans – šta se želelo, šta se u zbilji postiglo i da li je publika razdragana. Nismo zaista prebrojavali posetioce Tvrđave, ali nam se čini da su oni oko Glavne bine uvek bili u priličnom broju, izvrsno raspoloženi da gromko otpozdrave umetnicima na sceni, bez obzira na čudesni diverzitet žanrovskih opredeljenja.
Ispred Main Stagea, slušaoci su ove godine pokazali veliku toleranciju i plemenitu radoznalost, rasterećeni svake predrasude koja bi iole mogla da pokvari njihovo uzbuđenje zbog sopstvenog prisustva na festivalu.
To možda govori o niskim očekivanjima što su svejedno zadovoljena ma kakav da je provod tu pod rukom u igri, ali bismo po iskrenoj posvećenosti svakom izvođaču, te znalačkom reagovanju na muziku i tekstove pesama, radije zaključili da je njihova mladalačka pravednost i dobrodušno istinoljublje stvarno sjajan start za novu Exit eru, u kojoj će uši biti širom otvorene za različite zvukove, izbegavajući bilo kakvo zastranjenje i navijačku isključivost. Još kad bi sve to moglo kao stav da se primeni i šire, eh…
foto Zoran Pislevic
Finale ovogodišnjeg Exit festivala na Glavnoj bini imali su čast da otvore Koala Voice iz Slovenije, pobednici HEMI muzičkih nagrada 2021.
Ovaj bend iz Kisoveca ima fantastičan uvodni nastup na Mainu, šteta što je publika na početku bila oskudna u toj meri da ih je malo ko zaista i čuo.
Taj melodični indie rock – sa simpatičnom frontmenkom Mancom Trampuš (vokal i gitara) kao adutom – bez sumnje podiže raspoloženje, a njihove autorske pesme zvuče odlično.
Kao da nastupaju pred hiljadama, Koala Voice drže sve konce na sceni u svojim rukama, vešto baratajući plesnim ritmom koji bi vas podigao na noge i da ste pešice došli do Novog Sada po žegi.
Pesma „Vukovi“ je već pravi hit. Zvuče kao mikstura nekih modernih The Velvet Underground, R.E.M. ili CSS sledeće generacije. Obavezno pronađite njihov novi album „Plata“, nećete se pokajati.
foto Zoran Pislevic
Darko Rundek i Ekipa, na sceni izniču poput monaha u svojim dugim haljama, zvuk ovog benda kao da dolazi od odjednom oživljenih ikona neke drevne religije.
Šansonjersko ozračje Rundekovih pesama neobično je bogato ljudskim glasovima i tonskim bojama, poreklom iz veoma fino sačinjenog instrumentarijuma.
Opojne rock balade sa world music ornamentima, naizgled su jednostavno izvedene, lakom rukom majstora, i prostiru ispred vas čitavo jedno geneološko stablo Darka Rundeka kao autora.
Od divnih tema sa aktuelnog albuma „Brisani prostor“, dolazimo do prelistavanja Haustorove zaostavštine, slušajući savremena čitanja pesama „Sejmeni“, „Uzalud pitaš“, „Ena“, „Bi’ mogo da mogu“.
Najzad, Darko Rundek pali tanku dugačku cigaru i – počinje „Šejn“ za kraj. Šteta što Nemanja Kojić Kojot nije sa svojim Remedy svirao iste večeri. Bilo bi uzbudljivo čuti i njegov nepokorni trombon u ovoj legendarnoj numeri srpskih protesta na prelasku u novi vek, a tek glas…
Laibach startuju sa „Ballad of a Thin Man“ u uvodu, dok ih sa platna posmatra ogromni Bob Dilan lično, slede „Boji“, „Krvava gruda – plodna zemlja“, „Ti, ki izzivaš“… i već ste uvučeni u lavirinte dekonstrukcije svega očekivanog, usisani tim veličanstvenim formatima, sa uzvišenom orkestracijom što se u trenu preokreće u sveden zvučni izraz, potmulih udara i strepnje u permanentnom stanju pripravnosti. Bila je ovo militantna simfonija nezaustavljivog ritma.
I kad vas glas iz mraka tri puta upita: „Are You Frustrated?“, morate se sami izboriti sa sopstvenim odgovorom, smrvljeni između stalno odvijajućih zupčanika nezaustavljive mašine totalitarističkog kapitalizma. Laibach nas predano podučavaju kako da ubacimo klipove u te točkove već toliko godina i na tome im neizmerno hvala.
Ali, Sheck Wes, 22-godišnji divlji njujorški dečko, donosi odmah zatim uragansku energiju ulične hip-hop pozornice, koja podseća na one najnezaboravnije trenutke Exit festivala, kada se nebo rušilo, a tlo otvaralo pod nama, uporedivo recimo sa onim animalnim nastupom zvezde londonskog grime zvuka po imenu Stormzy 2016. godine.
Tokom pola sata koliko je trajao eksplozivni Wesov nastup, bili smo tako izmešteni u drugu dimenziju čistom silom muzike. Kada je Sheck urliknuo sa scene: „Mi smo budućnost, mi smo sutrašnjica!“, kao i: „Nikad ne odustajte!“, kao da je u tih par rečenica izneo program ovogodišnjeg Exita. Publika mu je zato s pravom uzvratila: „Sheck je Isus.“ Amin.
A David Guetta? Pa, možda bi Guetta stvarno rado puštao neki radikalniji techno, kako je to u jednom trenutku pokušao tokom onog prethodnog nastupa na Main Stageu 2018. godine, ali njegova publika očigledno zahteva nešto sasvim drugačije i dolazi kao reka na Tvrđavu da se u najvećem mogućem broju pokloni ovom bogu dance muzike i njegovim hitovima.
U jednom trenutku se čini kao da su se svi probudili i došli baš ovde, celo čovečanstvo je tu i maše rukama iz publike u ritmu digitalnog zvuka koji vlada savremenom muzikom već godinama, elektrifikujući ovako ogromnu zajednicu. I svi smo se iskreno ponadali da je zora koja se prikradala tokom Guettinog nastupa, bila zora neke nove nade.
Da podsetimo: u Evropi se od početka pandemije nije desio nijedan veliki festival, pre Exita 2021. Tako je Exit festival definitivno postao ovim svojim izdanjem relevantan deo svetske pop kulture, sve ono o čemu smo nekad sanjali. Sa Exita se ovog časa šalju zaista važne poruke celoj planeti. A to rečito govori o njegovom formatu danas, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
