Zoran Erić: Logika kapitala proizvodi lažna prijateljstva

Takav spomenik nam u srpskom društvu upravo nedostaje, kaže u razgovoru za Danas Zoran Erić, šef odeljenja umetničkih zbirki Muzeja savremene umetnosti, odgovarajući na pitanje da li neki spomenik nedostaje Beogradu. Naš sagovornik smatra da pitanje Danasa o tome prema kojim političkim i kojim umetničkim kriterijuma se postavljaju spomenici u Beogradu imajući u vidu da je većina njih u poslednje vreme niče prema željama donatora, sadrži i ključne aspekte za analizu uloge spomenika u bilo kom društvu.

– Spomenici koji se prethodnih godina postavljaju u Beogradu upravo su „lakmus papir“ i za utvrđivanje načina na koji politički i ekonomski motivi utiču na kulturni ali i vizuelni identitet Beograda. Uloga javnih spomenika, posebno u istorijskom periodu stvaranja nacionalnih država, bila je da predstavi društvene ideale i da otelotvori politička, odnosno, kulturna sećanja određene nacije. Takvi spomenici težili su da ovekoveče dela značajnih građana i nacionalnih heroja i bili su izvori „građanskog ponosa“. Naravno da su javni spomenici predstavljali i vidljive znake vlasti i dominantne ideološke matrice koju su nešto reprodukovali i kroz vizuelnu reprezentaciju posebno u totalitarnim društvima. Javni spomenici su se stoga koristili za iskazivanje moći posredstvom određenog načina poimanja istorije, nacije i slavljenja izuzetnih dostignuća pojedinaca. Identitet i društvena kohezija se tako gradila kroz osećanje pripadnosti, kroz vezu sa istorijom, memorijom i pamćenjem naroda, ali i kroz stvaranje kulturne memorije i podloge za formiranje novih nadnacionalnih kulturnih identiteta. Setimo se samo brojnih skulptura Ivana Meštrovića čije se delo vezivalo za ideje i koncept jugoslovenstva i panslavizma.

Kako vidite aktuelni koncept?

– Iz pomenute perspektive, odmah se nameću pitanja kakav je aktuelni politički kontekst u Srbiji, koji je to novi kulturni identitet kome političke elite teže, i kakva je uloga brojnih spomenika koji su „vizuelizacija“ takve politike. Aktuelna retorika političara prilikom postavljanja spomenika pesniku iz Kazahstana, ili prethodno državniku iz Azerbejdžana oslanja se na politiku prijateljstva koja je temeljno razvijana u socijalističkoj Jugoslaviji formiranjem i aktivnim učešćem na globalnoj političkoj sceni kroz Pokret nesvrstanih. Ukoliko su tadašnja politička prijateljstva imala za zajednički imenitelj emancipatorsku borbu, bilo antifašističku u slučaju Jugoslavije, ili antikolonijalnu zemalja Afrike i Azije, današnja politika se odvija u potpuno drugačijem geopolitičkom kontekstu, i s drugačijim strateškim ciljevima. Pre svega, država Srbija, još uvek je u potrazi za svojim političkim, istorijskim i kulturnim identitetom, a ekonomska devastiranost zemlje utiče i na ozbiljan problem gubitka suvereniteta usled zavisnosti od kapitala „prijateljskih zemalja“ kojima se ono što je preostalo od državnih kompanija, ili prirodnih resursa nudi na „slobodnom tržištu“. Na ekonomskoj snazi naših novih prijatelja čiji kapital „treba da poštujemo“ zasniva se i svetla budućnost srpske ekonomije. Posledica takve politike prijateljstva koja se za razliku od nekadašnje antikolonijalne može okarakterisati kao „samokolonijalizujuća“ je i pomenuti primer donacije iz prijateljskog Azerbejdžana kojom je preuređen park Tašmajdan uz svečano otvaranje spomenika Hajdaru Alijevu, „osnivaču modernog Azerbejdžana“, kako je to rekao tadašnji predsednik Boris Tadić.

Tada je u javnosti pokrenuta polemika?

– Jeste, zbog izbora da centralni gradski park „krasi“ figura jednog diktatora, Hajdara Alijeva, čija je autoritarna vladavina započela vojnim udarom i smenom demokratski izabrane vlasti. Ali, to nije uticalo na promenu politike prijateljstva ni kod potonjih političkih garnitura na vlasti. Kao zemlja bogata naftom, Azerbejdžan je duži niz godina sprovodio svoju politiku investicija u zemlje koje prihvate da uz donaciju podignu i spomenik „ocu nacije“ a zapravo ocu tadašnjeg predsednika Ilhana Alijeva. U čitavom „paketu“ donacije podrazumevalo se i podizanje spomenika poznatom srpskom piscu Miloradu Paviću, u ovom kontekstu prevashodno zbog poznatog dela „Hazarski rečnik“. Izrada je poverena profesoru vajarstva Natigu Alijevu iz Bakua koga ćemo pamtiti ne zbog njegovog umetničkog dometa nego, začuđujuće, zbog istog prezimena Alijev. Drugi primer predstavlja upravo postavljena bista kazaškom pesniku Žambilu Žabajevu, delo vajara Mirlana Azmaganabetova, povodom posete predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva Srbiji. Tom prilikom predsednik Tomislav Nikolić je naglasio da „spomenik ne predstavlja samo svedočanstvo o prijateljstvu dva naroda, već i poziv svim građanima Srbije da upoznaju bogatu kulturu i tradiciju prijateljskog kazaškog naroda“.

Kako to komentarišete?

– Retorika politike prijateljstva se opet pokazala kao pravi ključ za čitanje građenja novih političkih i ekonomskih veza jer je pozadina iznenada otkrivenog prijateljstva dve države i dva naroda otkrivena usled sporazuma da Kazahstan omogući bescarinski uvoz automobila italijanskog koncerna Fijat koji se proizvodi u Srbiji u Evroazijski region. Iz svega navedenog vidi se da nadnacionalna logika kapitala proizvodi nove (lažne) nacionalne identitetske modele i nove ekonomski determinisane politike prijateljstva. U svemu tome, uloga umetnosti i umetnički kriterijumi za postavljanje skulptura u javni prostor se čitaju samo u „fusnotama“.

Kakva je procedura u drugim evropskim gradovima kada je reč o skulpturama u javnom prostoru i u kojoj meri ona predstavlja ogledalo društva?

– Prevashodno bih želeo da naglasim da je umetnost u javnom prostoru odavno prestala da bude „junak na konju“ što bi možda bila sintagma za tradicionalnu spomeničku skulpturu. Svakako da je koncepcija i metodologija uključivanja umetnika u kreiranje javnog prostora u gradovima ogledalo svakog društva. Postoje brojni primeri izdvajanja velikih gradskih budžeta ili takozvanog „procenta za umetnost“ koji omogućavaju podršku umetnicima da realizuju svoje projekte u najraznovrsnijim medijima u gradskim prostorima. U pojedinim gradovima u svetu, postoje i projekti aktivnog učešća umetnika u radu sa različitim marginalizovanim i prostorno izolovanim društvenim grupacijama pod geslom „umetnost za društvenu promenu“. Umetnost u prostoru grada se odavno u mnogim svetskim i gradovima više ne posmatra kao reprezentacija moći niti puka dekoracija gradskih trgova ili parkova već kao sredstvo za komunikaciju, aktiviranje zajednice, podizanje društvene svesti i edukaciju. Začeci tih ideja su pre više godina stidljivo uvedeni kroz gradske strukture i Sekretarijat za kulturu, kao i kroz skorašnje konkurse Ministarstva kulture i informisanja ali nikada nisu dobili na značaju i niti na vidljivosti kao pomenuta spomenička skulptura koja uz politiku prijateljstva govori takođe i o potrebi srpskog društva da se i dalje bavi recikliranjem mitova iz daleke prošlosti kao i upisivanjem pojedinih istorijskih ličnosti u aktuelne ideološke matrice.

Kakvu to fizionomiju grada pravimo i kako oblikujemo sećanje budućih generacija kada postoje inicijative za premeštanje urne iz Muzeja Nikole Tesle (koji ima inače tri spomenika u gradu uključujući i kontroverzno delo Drinke Radovanović)?

– Upravo se na tim primerima suočavamo sa novim identitetskim modelima u srpskom društvu koje sam jednom prilikom okarakterisao kao „perverzni brak predatorskog kapitalizma i radikalnog pravoslavlja“. Protest građana ispred Muzeja Nikole Tesle povodom inicijative za premeštanje urne iz Muzeja u Hram Svetog Save je odličan primer da još uvek postoji niša za kritičko promišljanje društvenih procesa i negovanje kulture otpora regresivnim i retrogradnim idejama u društvu. Protest se nastavio i kada je Nikoli Tesli povodom 160 godina od rođenja, podignut i treći spomenik u blizini Hrama Svetog Save. Prethodni spomenik podignut ispred beogradskog aerodroma 2006, koji je tada dobio ime „Nikola Tesla“ delo je vajarke Drinke Radovanović, izuzetno produktivne autorke s brojnim državnim porudžbinama za izradu spomeničke skulpture. Nepodeljena ocena stručne javnosti bila je oštra kritika tog spomenika, kao i netransparentnog postupka izbora izvođača bez ikakvog konkursa. Tu dolazimo do drugog korpusa problema u protodemokratskom srpskom društvu koje se takođe manifestovalo i u sferi kulture. To je princip negativne selekcije, nepoštovanja struke i stručnog mišljenja i neuvažavanje demokratskih procesa i institucije konkursa koji su još uvek predmet različitih političkih zloupotreba. Dovoljno je da citiramo jednu od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih vajarki XX veka Olgu Jevrić koja je inače uvek bila uzdržana u izjavama ali je tom prilikom rekla da „je to odraz stanja u našem društvu“ i zapitala se „kako je moguće da neko Teslu zamisli kao lutka“.