Zoran Erić: Sticanje profita je moguće i na ekološkim katastrofama

Ova velika izložba, pripremana više od tri godine, koja je okupila više od 60 umetnika iz celog sveta i tokom čijeg održavanja je realizovano niz diskusija, radionica i predavanja, ušla je u svoju završnu fazu.

U subotu od 12 sati je zakazano javno stručno vođenje koje će se baviti radovima realizovanim u Parku skulptura, kao i njihovim odnosom sa radovima istih umetnika u zgradi MSUB.

Izložba “Efekat pregleda” je koncipirana tako da o ekologiji govori i sadržajem i formom, a jedan od njenih ključnih ciljeva je edukacija, saradnja sa ekspertima različitih profila, građanima i aktivistima kako bi se pokrenula debata o nizu gorućih problema u zaštiti životne sredine, kao i da bio se otvorio prostor za predloge za njihovo rešavanje.

Termin „efekat pregleda“ je, kako ste rekli, skovao Frenk Vajt za kognitivni pomak astronauta koji su posmatrali Zemlju iz svemira. Da li biste pojasnili zašto se pošlo odatle, iz te vizure i s kojom namerom?

– Termin „efekat pregleda“ je metafora kojom smo želeli da ukažemo da je neophodno da zauzmemo drugačiju, možda baš tako udaljenu poziciju i tačku gledišta u odnosu na planetu koju nastanjujemo, da bismo mogli da razumemo današnju globalnu ekosocijalnu krizu.

Takva daleka i decentrirana tačka bitna nam je i za redefinisanje shvatanja da je čovek u središtu sveta, i da je upravo delovanje čovečanstva dovelo do iscrpljivanja resursa, zagađivanja životne sredine, istrebljenja brojnih vrsta živog sveta.

Konačno u epohi “Kapitalocena” u kojoj živimo došlo je i do zabrinjavajuće ubrzanih procesa klimatskih promena koje utiču na ekološke katastrofe širom sveta.

Kojim sve problemima i iz kojih pozicija se ova izložba bavi očuvanjem životne sredine?

– Projekat se bavi raznorodnim ekološkim ali i društvenim problemima koji su isprepleteni, te je jedna od ključnih poruka da je neophodno da se borimo za “ekološku pravdu”, i ukažemo na niz nepravdi koje je čovečanstvo nanosi planeti Zemlji.

Takođe, bitno nam je bilo da istaknemo ulogu umetnika koji se u svom radu bave različitim ekološkim temama i problemima, ali i poziciju institucija kulture koje treba da budu društveno odgovorne, i da vode brigu o ugljeničnom otisku koji ostavljaju.

Zbog toga smo uveli specifične smernice održivosti sa idejom da muzeji treba aktivno da doprinesu borbi za zaštitu životne sredine a ne da koriste “zagađivače”, proizvode prekomeran otpad svojim projektima, neumereno troše energiju, itd.

Izvesno je bilo, kada je već vlast ravnodušna prema zdravlju svog naroda i prema svojoj zemlji, da će se ljudi ovde pobuniti i ustati u odbranu životne sredine. Kako u tom smislu vidite poziciju Srbije u odnosu na svet, region?

– Ključna ideja projekta bila je da ekološke probleme treba da razmatramo zajednički sa umetnicima ali i stručnjacima, aktivistima, građanima koji se udružuju i bore za zaštitu životne sredine.

Njihov glas se sve jače čuje u Srbiji poslednjih godina, a kulminirao je i nizom protesta i zahteva državnim institucijama da počnu da poštuju sve međunarodne protokole koje su potpisali poput Pariskog sporazuma o klimatskim promenama.

Umesto da sprovodi te neophodne legislative u delo, politička oligarhija zapravo radi suprotno, vodeći se interesima kapitala globalnih korporacija, “samokolonizuje” zemlju i otvara prostor kompanijama poznatim po brojnim slučajevima ekocida širom sveta, da uz koncesije države eksploatišu resurse u Srbiji i time ugrožavaju ne samo životnu sredinu nego i zdravlje građana.

Međutim, problem je globalne prirode, jer ako susedne zemlje poput Rumunije odbiju saradnju sa kompanijom Rio Tinto a Srbija prihvati, ekocid koji će njeno delovanje dugoročno proizvesti i zagađenje zemljišta i posebno vodotokova, proširiće se regionalno.

Zbog toga je nužno da se politika ekstraktivizma i reprodukovanje modela “fosilnog kapitalizma” iskoreni, i da se za početak pređe na drugačije, održive izvore energije kojih i u Srbiji itekako ima.

Koliko su prema vašem mišljenu ljudi u Srbiji ekološki osvešćeni i vidite li potencijal i u kojoj meri u ekološkim protestima?

– Smatram da se građani Srbije sve više bude i da postaju svesni zagađenja koje trpe, ali i ko su glavni krivci za to.

Ekološke inicijative, organizacije i pokreti, kao i stručnjaci koji imaju hrabrosti da javno govore o svim vidovima ugrožavanja životne sredine koju sadašnja vlast podstiče umesto da sprečava, tvore izuzetno bitnu platformu za suočavanje sa ekološkim problemima.

Njihov potencijal za “građansku politiku” je trenutno izuzetno veliki u Srbiji, a primećujem i po medijskoj hajci na pojedine protagoniste ovih pokreta koji se lažno optužuju da su zapalili deponiju u Vinči ili im se čak pridaju epiteti poput onog da su “ekološki džihadisti”.

To sve ukazuje da je vlast “u panici” i da primećuje da na talasu ovih inicijativa i protesta i građani mogu sve više da se osvešćuju i da ne nasedaju na demagogiju da je u Srbiji ekologija jedan od prioriteta, dok u realnosti građani udišu izuzetno zagađen vazduh i da su brojni naši gradovi poslednjih godina kontinuirano na globalnim listama najzagađenijih u svetu.

Veliko je pitanje zato da li će klica “zelene” političke platforme koja se nazire zaista uspeti da zauzme značajno mesto i na prilično unisonoj ili monotonoj političkoj mapi Srbije.

Postoje li zamke zelene ekonomije, da li je izlazak iz kapitalističkog sistema jedino celishodno rešenje i šta bi mogla da bude alternativa tom sistemu?

– Zelena ili cirkularna ekonomija se sve više nameće kao odgovor na neodrživu praksu ekstraktivizma.

Svakako da bi plan Evropske unije i “Zeleni dogovor” kao put ka ugljeničnoj neutralnosti koja bi trebalo da se dostigne do 2050. godine uticao do izvesne mere na smanjenje globalnog zagrevanja.

Međutim, suština problema je po meni mnogo kompleksnija. Ideja da se zauzme jedna zajednička, “holistička” pozicija čitavog čovečanstva u borbi protiv klimatskih promena jednostavno je nemoguća ukoliko se ne promene i društveni odnosi.

U kapitalističkom sistemu, bez obzira na njegove varijacije, profit je jedini motiv, a sticanje profita je moguće i na ekološkim katastrofama.

Kapitalizam se zapravo ponaša kao virus koji uvek nalazi načine da mutira i da “okupira” drugog domaćina.

Tako je na primer nakon kolapsa mnogih globalnih ekonomija 2007. godine došlo do privatizacije i finansijalizacije svega što je do tada zapostavljeno poput biodiverziteta, ljudskog genoma, itd. o čemu govore i mnogi teoretičari, ali i umetnici.

Takođe, aktuelna je i borba za monopole u “takozvanoj” zelenoj tranziciji jer brojne kompanije žele primat i kontrolu novih i održivih izvora energije što će dovesti do novih društvenih tenzija.

Zaključak je da je jedini mogući put još veća kritika globalnog kapitalizma a rešenje za drugačiji model produkcije i društvene reprodukcije je još uvek u domenu teorijskih rasprava i traženja alternative kroz drugačije vidove društvenih interakcija.