Zoran Kostić Cane: Svetlo je jače od mraka i uvek će tako biti

Bogu hvala na svemu, sve što imam on mi je dao, a ono što nemam, muči me stalno. Grob mi kopa – tim rečima Zoran Kostić Cane, pevač i frontmen grupe Partibrejkers, započinje odgovor na pitanje da li postoji kontradiktornost između vere i rokenrola, ako uzmemo u obzir silne ispevane pesme iz ovog žanra koje, jednako kao i Hrist, propovedaju mir i ljubav.

A kada je u pitanju rokenrol, grupa Partibrejkers zasviraće večeras (subota) od devet časova koncert na Tašmajdanu. Cane tim povodom, u intervjuu za Danas, prognozira najlepše vreme.

– Ne razumem to suprotstavljanje: Bog i rokenrol. Sve što je na korist ljudima ok. Ja se pitam zašto postoje krpelji. Pa postoje. A svako ko ima neku životinjicu užasava se krpelja i pita se, odakle krpelji, za šta su oni korisni? Sem da nanesu psu veliku muku. Na psu rana, na psu i zarasla. Ja razmišljam kako deci da olakšam, da im ne smetam, kako ženici da budem tu, a da ni njoj ne smetam. Da budem na svetu, a da ne smetam nikom, a ni sebi – zaključuje Kostić započeti odgovor.

Kakav je osećaj svirati za vreme korone?

– Za vreme korone, znaš koliko je besmisleno živeti za vreme korone. Moraš da živiš. Moraš da sviraš. Zato i sviraš, da bi živeo. Kapiraš? Za mene je muzika život, lek protiv smrti. Ne samo za mene, za sve kolege. Kolko sam ja obavešten svi su nešto radili, pravili nove stvari i sve to.

Koliko je, s druge strane, situacija pozitivno uticala, jer su muzičari imali više vremena da stvaraju?

– Jeste, ali ovo će da traje i ovo već dugo traje, i nikada neće prestati. Znači, naš lični problem u svemu tome može da bude da jednostavno izgubimo na trenutke, periode interesovanje za muziku. Da nas život toliko preplavi, razbaca, okrene na glavačke i pokaže naše slabe tačke.

Ali kakav je to čovek bez kulture i umetnosti, žive muzike… Da li u slučaju takve redukcije očekujete neku novu epohu?

– Ma nemam pojma. Stvarno ne mogu da predviđam. Danas je lep dan, sutra će da bude oblačno, a prekosutra će da bude najlepše vreme jer mi imamo koncert na Tašmajdanu. Ispred nas bend Overdrive, hardcore brijanje, ludilo. Onda dolaze Brejkersi. Postavljaš me u malo apsurdnu situaciju, da li ima smisla… Uvek ima smisla, znaš. I ono malo što imamo je vredno da ga posmatrate kao puno.

U tom kontekstu sam i pitala, koliko je važno očuvati duh, ono što ljude pokreće poput muzike?

– Vidiš da su svi naši dani u velikim amplitudama, da mi jako doživljavamo neke situacije. Treba snage. Kao neka predstava našeg mozga koji je malo i pokvaren, više usled tih informacija koje dolaze i čine vreme niže atmosfere.

Rokenrol scena nekada je pulsirala od života…

– Ma, ne… Bezveze je pričati šta je bilo nekad. Okej, treba se podsetiti zbog onih koji hoće da se predstave kao bitni, a nigde nisu bili. Pisanje neke druge istorije. Svako prikazuje prvenstvo svoje u odnosu na tuđi život. Priča svoju priču, vrti je do smrti, i tako se brani. Svi mi, svi smo mi takvi… a to je sad zrnce svesti koje će nas sresti i negde posaditi na svoje mesto, gde ne bivamo često.

Sada, s druge strane, ono što je stravično za scenu, ugasio se Bigz, vi ste tamo imali probe…

– Vidiš kako je to glupo, u jednom trenutku, poslednji put ti stojiš ispred zgrade i dobio si korpu, nogu i opet si na ulici posle tolikog vremena i nekog pokazanog uspeha i ne znam čega. Opet si na ulici, i opet moraš da se dovijaš i boriš i iz ničeg stvoriš…

Zar nije, iz nekog ugla, suština rokenrola ta borba, bunt…?

– Pa jeste, ali ja imam 57 godina i ja sam celi put već prešao, a onda se uvek vraćam na isto… Znači, stvari se ne menjaju da bi ostale iste. To su pravila nečeg. Pravila našeg… pravila nemara u odnosu na bilo šta, u odnosu na kulturu, tu su (u Bigzu) bili i ateljei i mnoge umetničke sekcije i ogranci… Ko je malo upoznat sa istorijom Bigza, zna o čemu pričam. Neko je hteo to da zloupotrebi, levo, desno, prvo je zatvorio onaj fenomenalni džez klub na vrhu zgrade, Čekaonicu. I narod nije nigde više mogao da sačeka…

Kad ste pomenuli godine, podsetili ste me na rečenicu Lemija iz Motorheada: Ako mislite da ste previše stari za rokenrol, onda jeste… (If you think you are too old to rock ‘n roll, then you are)

– To je veliki bend. Mi smo čak imali turneju devedesetih sa njima. Mislim, bili smo prilepak, predgrupa, ali ok, pokazali smo se u raznim situacijama.

Povodom Bigza, nadležni su najavili da će pomoći…

– Ma nema, dok se stvar ne uzme u svoje ruke. Njihova obećanja su jeftina hrana, jebi ga. Sudbinu u svoje ruke! Vidim da se preko puta, gde smo se prebacili, organizuju isto te sekcije koje su bile… nadamo se da će sve naše umetničke selekcije da prežive period trovačine, vivisekcije i deratizacije… Ali duh umetnosti, ljubav prema onome što radiš, posvećenost, ja to radim ceo život, pa jebi ga… ponekad se požalim životu… Glavno je da publika dođe prekosutra, da se opustimo svi zajedno i da rokamo. Da rokenrol tandrče kaldrmom.

Prema vašem mišljenju, kako stoje stvari u društvu, da li se čovek otuđio, da li smo medijski zatrovani prevelikom količinom sadržaja…

– Od svih zajedničkih nesporazuma pravi se naša stvarnost. Sve je jasno, a ništa ti nije jasno, dok ti je sve jasno. Traženje logike, neke, ne znam koje, je trošenje mozga. Manimo se zamajavanja, naši dani moraju da prođu u traženju spasenja za naše duše. Znači, čovek mora da bude bolji. Ne sme da seče granu na kojoj sedi. Ne možemo mi da se foliramo dok ljudi umiru… O tome se radi. Poštujmo to života što nam je ostalo.

Kako čovek da bude bolji?

– Napor volje da mu bude bolje. Svi se mi svakog dana dižemo iz mrtvih, svakog časa, minuta.. u nekoj drugoj frekvenciji živimo. Naša stvarnost se odvija nepoznato za nas, pa je upoznajemo.

Taj boljitak dolazi na individualnom nivou?

– Ma da, to je taj trenutak. Iskra proviđenja koja sve menja. Nadahnuće daje jasniji pogled na stvari. Na kolektivnu katarzu ćemo sačekati, jer jačina svetla uništiće mrak. Mislim, neće ga uništiti jer mu je potreban da bude svetao. Svetlo je jače od mraka i uvek će tako biti. Uzdajmo se u boga. Ljudi ne gledaju plavetnilo neba, šteta. Malo da osveže nekom plavom bojom svoj umoran i sivi pogled na svakodnevicu.

Ali kako kada su često ljudi i previše umorni i razočarani…

– Svi smo umorni, svi smo nokautirani. Nemam ja recepte da sad tebi predlažem neke duhovne vežbe. Ne. Nemam rešenje ni za sebe samog. Znaš… Do juče sam bio slomljenog krila, a sada mi je već sudbina mila…

Živimo u zatrovanom svetu, a zatrovani su nam i voda i vazduh…

– Čovek misli da je to njegovo, a ne zna da mu je to samo dato da bi ostavio drugom. Da bi pripazio na sve to. Umnožio na dobrobit kolektiva i zajednice.

Kako, sad dolaze neke bogatije zemlje i svoju prljavu industriju donose kod nas? Kako mali čovek ovde u Srbiji da se bori protiv toga?

– Koliko ti prava daješ drugom, toliko drugi daje tebi. Eto… Šta da ti kažem. Lep je dan.