Zoran Stamatović: Festival traje zahvaljujući užičkoj publici

Nismo prepreka nijednoj poštenoj reči ili dobroj nameri, ali jesmo brana svakoj vrsti isključivosti i ograničenja – kaže u razgovoru za Danas Zoran Stamatović, direktor i koselektor Jugoslovenskog pozorišnog festivala – Bez prevoda i direktor NP Užice.

– Užičani su pokazali koliko vole svoj festival i dokazali svoj slobodarski duh, a to je objašnjenje za njegovo trajanje 22 godine. Da Užičani ne kupuju karte za predstave, festivala ne bi bilo. U gradu postoji tradicija pozorišta od 1856, ali sve to nije merljivo samo kroz pozorište i mora se šire sagledati, kroz mentalitet Užičana. U Užicu je 1900. izgrađena prva hidrocentrala po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve centrale na Nijagari u Americi. Ona je tada bila spona sa savremenim svetom, a to je danas naš festival – dodaje Stamatović.

On podseća na to da se na festivalu, po oceni selektora, prikazuju najbolje predstave iz prošlogodišnje sezone u regionu, bez obzira na pozorišni žanr i poreklo autora. Ove godine osam predstava iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije takmičiće se za nagrade Ardalion.

* Država u kojoj smo živeli menjala je granice i nazive, ali festival je zadržao odrednicu „jugoslovenski“ i doprineo stvaranju tzv. jugoslovenskog kulturnog prostora.

– Pozorišna saradnja, koju je uspostavio naš festival, relaksirala je drugu vrstu odnosa u regionu. Pojedina velika pozorišta iz Zagreba, Podgorice i Sarajeva, prvo su gostovala u Užicu, a potom u Beogradu. Videlo se da je to moguće, bez obzira na politička nerazumevanja u regionu. Videlo se i to da delimo iste vrednosti i da ljudi imaju iste probleme. Mi smo deo regiona, a pozorište kao društvena pojava je najmanji zajednički sadržalac tog prostora, jer uvek je bilo lako pokretljivo i imalo misiju u spajanju, a ne razdvajanju ljudi.

* Kako biste ocenili situaciju u pozorištima u regionu?

– Svakom pozorištu je nebo granica. Ničim nije ograničeno, osim ako nismo skloni autocenzuri. Problemi u pozorištima u regionu su veoma slični ili gotovo isti i na festivalu se oni ukrste i postaju vidljivi. Tih nekoliko festivalskih dana vidi se ko šta ume, može i na koji način sve to realizuje. S druge strane, nema konačne istine u pozorištu, ali ako se razumemo – sve ostalo će biti lako.

* Jedna od odrednica festivala je njegova angažovanost – propituju se stanje u kulturi i sva ostala društvena i politička pitanja na prostoru bivše Jugoslavije, pozicija čoveka današnjice.

– Nisam siguran u to da smo mi to tako planirali ili hteli, već je to htelo nas, a Užičani su otvoreni i rado govore o svim pitanjima. Nametnuli smo se kao grad u koji vole da dođu najznačajnije pozorišne kuće, pisci, reditelji, glumci, scenografi, izdavači i drugi stvaraoci i vode se rasprave o značajnim pitanjima. To su naši pokušaji da se rešavaju sporovi koji su zapodenuti u nekom drugom vremeni i na drugom mestu. S druge strane, menjale su se vlasti, ali nijedna od njih nije pokušavala da festival upodobi sa sopstvenim politikama, već su se trudile da ga sačuvaju kao dragocenost i prepoznatljivost grada.

* Pojedini teatrolozi smatraju da bi kvalitet festivala trebalo da se poboljša, jer se dešava da prateći program kvalitetom nadmaši takmičarski program. Ima li Užičko pozorište resursa da uvaži te primedbe?

– Verujem da su naše mogućnosti velike, a uljuljkanost je veliki korak do neuspeha. Radujem se pokretanju svakog festivala, ali mnogi od njih koji su osnovani pre našeg festivala uzimali su deo našeg koncepta ili su ga u potpunosti preuzimali. Nijedan od njih nije opstao, jer nije pronašao sopstveni koncept i izgradio spone sa publikom. Koncept našeg festivala nije čvrst, ali ne možemo da idemo ispod određenih kriterijuma. Borimo se da mlada generacija usvaja prave ljudske i pozorišne vrednosti, jer nije uspeh u tome šta smo uradili mi, nego u tome šta će uraditi oni koji dolaze posle nas.

* Ministarstvo kulture je obezbedilo 3,4 miliona i Grad Užice 3,3 miliona dinara. Je li to dovoljno da se organizuje kvalitetan festivalski program?

– Naravno da nije. Ulaznice prodajemo po cenama koje su niže nego pre pet godina. S druge strane, festival nikad nije počinjao saniranjem dugova iz prethodne godine, jer uvek trošimo onoliko koliko imamo. Živimo za trenutak kada ćemo imati možda bogatiji program i prateće sadržaje, prodorniji marketing u regionu, luksuznije štampane materijale, biti još bolji domaćini. Sve to zahteva mnogo veći standard, ali ne odustajemo i borimo se.

* Ove godine, umesto sedam, gledaćemo osam takmičarskih predstava. Je li to ilustracija kvaliteta prošlogodišnje pozorišne produkcije u regionu?

– Rekao bih da je to slučajnost, ali zadata slučajnost koja je određena pristojnom produkcijom i činjenicom da su sve manje razlike u kvalitetu predstava koje nam gostuju. Iako je materijalna situacija u pozorištima teža nego ranije, pozorište pokazuje vitalnost i privlači pažnju. Kada ne bismo bili ograničeni materijalnim uslovima, taj broj predstava bio bi možda i veći.

* Osim izabranih predstava, da li je bilo i onih koje ste želeli da uvrstite u selekciju, a da one nisu mogle da gostuju u Užicu?

– Bilo je predstava koje su po formi takve da su na sceni i glumci i publika i zbog toga nisu mogle da uđu u selekciju, jer imamo unapred prodate ulaznice čiji broj prevazilazi mogućnost da gledaoci budu na sceni. Zbog toga razmišljamo da, pored ovog festivala i dečjeg festivala Majske čarolije, na proleće priredimo i festival malih scena. Tu ideju razrađujemo i pokušavamo da je realizujemo kroz projekat prekogranične saradnje, jer sami to ne bismo mogli da finansiramo. Drugi ograničavajući faktor jeste i naša scena, na koju ne mogu da stanu velike predstave, zbog čega one nisu mogle da gostuju na festivalu.

Racionalizacija i pozorište

Pitanje racionalizacije u javnom sektoru nije novo, ali je sada drastično zaoštreno i sprovedeno. Taj proces je uvek započinjao u tzv. sporednim delatnostima, poput kulture, obrazovanja ili zdravstva. Međutim, nikad oštrica racionalizacije nije bila usmerena u srce problema – javnim preduzećima u kojima su se gomilala radna mesta i funkcije od kojih društvo nije imalo koristi. Pozorišta su svrstana u isti koš sa ostalim delatnostima u javnom sektoru i glumac se ne razlikuje od birokrate u organima uprave – ocenjuje Stamatović.