Zrak slobode ili propuštena prilika? Pavle Simjanović o filmu „Pored tebe“ Stevana Filipovića

Dva puta sam se u proteklih nekoliko dana glasno nasmejao.

Jutro nakon pobede košarkaške reprezentacije u polufinalu svetskog prvenstva u program televizije Nova S uključio se vođa srpskih navijača prisutnih u Manili.

„Kako navijate? Kakve su pesme?“, pitao ga je raspoloženi domaćin emisije.

„Pazimo da ne pevamo nešto uvredljivo. Neke pesme nacistič… mislim, nešto što može da uznemiri“, reče veseli navijač.

Slučaj drugi: budući da sam prilično zaboravio film „Pored mene“ iz 2015. godine, a bavim se njegovim ovogodišnjim nastavkom (labavim, ali radi se o velikom broju likova u čije živote se ponovo uključujemo), pogledao sam ga na Jutjubu.

U jednom trenutku sam zaustavio film, provrteo malo komentare i zastao na jednom u kojem pisac zaključuje da ne može da se opredeli za omiljeni lik.

„Meni je Strahinja“, odgovara mu drugi tastaturni ratnik, da bi, očigledno odgledavši film do kraja, promenio mišljenje i zapisao, „više nije, sad kad sam vido da je derpe“.

Naš specifični oblik agresivne zadrtosti jeste istovremeno strašan i komičan, što se, za razliku od opravdano ozbiljnog filma „Pored mene“, jasnije ogleda u ovogodišnjem nastavku (ili, „nastavku“).

U međuvremenu, došli smo do društvene tačke u kojoj je radnju zamenilo stanje, sa emocijom kao jedinim rezultatom izazvanim kod posmatrača.

Pogledajte, recimo, Koraksove karikature iz devedesetih i primetićete da su uglavnom sadržale priču.

Zatim pogledajte radove istog autora – ili, još bolje, Dušana Petričića – iz 2023. godine i prepustite se gađenju ili smehu koje izazivaju groteskno prenaglašeni i inteligentno preneti prikazi stanja.

U takvoj, dakle, stvarnosti, pa još nadograđenoj apsurdnim uslovima kovid karantina 2020. godine kada se radnja filma „Pored tebe“ zbiva, živi Ksenija (Mina Nikolić; verovao sam svemu izgovorenom i pokazanom, što nije mala stvar), „novinarka“ digitalnog tabloida „Srpsko ogledalo“.

Dotični paramedijski entitet inspirisan je britanskim uzorima („Mirrorom“ i po imenu), te se ne bavi stranačkom scenom već prljavštinama naoko apolitičnih javnih ličnosti, pre svih učesnicima rijaliti programa.

U postavci života glavne junakinje se, stoga, nalazi greška jer takvih, tradicionalnih tabloida u Srbiji nema od početka postojanja Vladajuće kriminalne grupe.

No dobro, prihvatamo podatak koji u „zum“ razgovoru iznosi Ksenijin urednik (takođe izuzetno istiniti Goran Jevtić) o zakasneloj kupovini „Srpskog ogledala“ od strane režimskih struktura 2020. godine, i idemo dalje.

Tamo gde smo krenuli čeka nas triler – znači, radnja u atmosferi stanja – koji započinje otkrivanjem Ksenijinog izvora video klipova sa bludnim radnjama učesnika rijalitija.

U pitanju je Matija, mali fašista iz „Pored mene“, sada, zato što je i 2015. godine bio iskren a ne fokusiran na to da postane deo vlasti, u dubokom digitalnom podzemlju.

Biva ubijen, a kako su među akterima klipova koje je slao bili i pojedini drugovi i neprijatelji iz razreda Ksenija shvata da će je istraga usmeriti ka ličnom kako bi osvetlila opšte.

Na spisku svedoka i optuženih su: nekadašnji stadionski huligan i diler droge – danas odbornik Vladajuće kriminalne grupe u opštini Zvezdara; nekadašnja povučena „padavičarka“ – danas doktorka: „najbolja riba u razredu“ koja je živela u svim mogućim vrstama laži – danas učesnica rijalitija…

Radnja je konfuzna, što je zasluga sukoba društva (stanja) i žanra (radnje) koji autor nije uspeo da u potpunosti okrene u korist celine.

Spoticao se i po pitanju zanatskog scenarističkog posla koji sme biti odvojen od šireg konteksta.

Naime, film počinje krajem, scenom u kojoj Ksenija, već napustivši tabloidno okruženje, odlazi na razgovor za posao u profesionalnom istraživačkom mediju – i to kod Brankice Stanković koja tumači dramsku verziju sebe (na istom zadatku će se malo kasnije naći redovna učesnica stvarnih rijalitija Zorica Marković).

Na taj način je sputana trilerska napetost, dok nas kvantitativna neumerenost likova sprečava da prema bilo kome od njih nešto osećamo.

Emocija je, pak, usmerena ka Ksenijinom odnosu sa bakom (Mirijam Margolis), engleskom komunistkinjom (ne govori srpskohrvatski) nekada davno udatom za Jugoslovena a danas zarobljenom u srpskom kovid karantinu koja obavlja svrhu moralne vertikale što glavnu junakinju samim svojim postojanjem odvraća od mračne strane.

Na koncu, šta je Ksenijin ulog?

Istraživanje kriminala koji se tiče vladajuće kaste vodi je ka odluci o napuštanju udobne finansijske budućnosti u državnom tabloidu.

Triler, ipak, zahteva konkretnije dramske momente kojih u „Pored tebe“ nema, koliko god da nervozni montažni tempo sugeriše uzbuđenje.

Ostaje kontekst, tj. materijal za razmišljanje koji nam autor nudi kroz lik inspektora Vuka (Branislav Trifunović), Ksenijinog policijskog kontakta, intelektualne simpatije i erotske fantazije (što je sve zajedno previše za jedan lik kada je utopljen u moru drugih).

On je „dobar Nemac“, etički ispravni profesionalac potčinjen bezbednjačkim gadovima iz senke (predstavlja ih još jedan posetilac iz prošlosti – ne iz „Pored mene“ – čime se film približava smislenoj samoreciklaži).

Kada se podvuče crta, filmom „Pored tebe“ najtačnije putuje tema odrastanja.

Pred glavnom junakinjom nalazio se veliki zadatak profesionalnog, ideološkog i emotivnog definisanja ličnosti koji ona do kraja radnje rešava na način koji se otrže stvarnosti.

Zapravo, imenujući elemente stvarnosti kao niko drugi u poslednjih deset godina srpskog filma, autor je stigao do fantazije.

Mada, lepe.