Zvao se Manuel Mena

To se dogodilo dvadeset prvog septembra 1938, pred kraj građanskog rata, u jednom katalonskom selu po imenu Bot. Bio je zaneseni frankista, ili tačnije zaneseni falangista, ili je to bar bio na početku rata: tada se priključio IV zastavi Falange u Kaseresu, i već sledeće godine, tek što je dobio čin privremenog potporučnika, poslali su ga u Prvi marokanski korpus Strelaca iz Ifnija, jurišni odred koji je pripadao regularnim vojnim trupama. Dvanaest meseci kasnije poginuo je u borbi, i godinama je bio zvanični heroj u našoj porodici.

On je bio stric moje majke, od koje sam još od dečačkih dana bezbroj puta slušao priču o njemu, bolje rečeno, priču i legendu o njemu, do te mere da sam i pre nego što sam postao pisac mislio kako jednog dana moram da napišem knjigu o njemu.

Tu ideju sam odbacio čim sam postao pisac; razlog je bio taj što sam osećao da je Manuel Mena bio najveći teret unutar nasleđa moje porodice, pa ukoliko bih pričao o njegovom životu to bi značilo da preuzimam na sebe teret ne samo njegove političke prošlosti nego i političke prošlosti cele moje porodice, a reč je o prošlosti koje sam se najviše stideo; nisam želeo da preuzmem sav taj teret, nisam video nikakvu potrebu da to učinim, a naročito ne da je provetravam u svojoj knjizi: dovoljno mi je bilo što sam morao da naučim da živim s tim.

Sem toga, ne bih znao ni kako da ispričam tu priču: da li bih morao da se strogo pridržavam stvarnosti, istine na osnovu činjenica, pod pretpostavkom da je tako nešto uopšte moguće i da tok vremena u priči o Manuelu Meni ne bi otvorio praznine koje bi bilo nemoguće popuniti?

Da li bih morao da preplićem stvarnost i fikciju, kako bih fikcijom popunio praznine koje ostavlja stvarnost?

Ili bih morao da izmišljam fikciju polazeći od stvarnosti, makar svi poverovali da je ona istina istinita, ili upravo da bi svi poverovali u moju fikciju?

Nisam imao nikakvu ideju, i ta bezidejnost u pogledu forme izgledala mi je kao potvrda duboko ispravne odluke: ne smem da pišem priču o Manuelu Meni.

Međutim, pre nekoliko godina, to moje nekadašnje odbijanje kao da je dospelo u krizu.

Tada sam već odavno ostavio mladost iza sebe, bio sam oženjen i imao sam sina; u to vreme moja porodica nije proživljavala baš najblistavije trenutke: otac mi je umro posle duge bolesti i majka se još teško borila s bolnim iskustvom udovištva posle pet decenija braka.

Očeva smrt naglasila je prirodnu sklonost moje majke ka melodramatičnom fatalizmu, katastrofičarskom i rezigniranom („Sine moj“, bila je jedna od njenih mudrih misli za kojom je najčešće posezala, „samo nek nam Bog ne podari sve one nesreće koje smo u stanju da podnesemo“), a onda su je jednog jutra udarila kola na pešačkom prelazu; iako udes nije bio previše ozbiljan, majka se dobro uplašila i morala je nekoliko nedelja da presedi u fotelji tela istetoviranog modricama. Sestre i ja smo je bodrili da izađe iz kuće, izvodili smo je na ručak ili u šetnju i pomagali joj da ode do svoje parohijske crkve kako bi prisustvovala misi.

Neću zaboraviti kad sam je prvi put odveo u crkvu. Prešli smo kao na usporenom snimku sto metara koji razdvajaju njenu kuću od parohijske crkve San Salvador i, taman kad je trebalo da zakoračimo na pešački prelaz ispred ulaza u crkvu, ona mi je stegla mišicu.

– Sine moj – šapnula mi je – blaženi bili oni koji veruju u pešačke prelaze, jer oni će Boga videti. Ja sam bila na domak da ga vidim.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Kralj senki“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs