Zvezda je rođena

Najpre, izuzetno podignuta kondicija i senzibilnost samog orkestra, primetne već na decembarskom nastupu sa pijanistom Ivom Pogorelićem, ovde su došle do punog izražaja u jednom raskošno aktiviranom spektru svakovrsnih intenziteta. Potom, sa ukusom sačinjen program ovog večernjeg događaja, koji u sebe uključuje delo beogradske kompozitorke Miše Cvijović „Lica Persefone“, potom Humelov Grand končerto za fagot u Ef-duru i napokon Mendelsonovu Reformacijsku simfoniju op. 107, dodatno je podstaknuo znatiželju mnogobrojnih slušalaca u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. No, iznad svega ovoga, naš susret sa italijanskim maestrom Alesandrom Krudeleom i zaista fantastičnim mladim fagotistom Reljom Kalapišem, bio je onaj specijalan dodatak koji svim ovim pobrojanim kvalitetima udahnjuje naročitu suštinu, menjajući boje, uglove i osvetljenje do punog ostvarenja svih muzičkih namera.

Uvodno delo Miše Cvijović, „Lica Persefone, dve scene za veliki orkestar“, ispunilo je momentalno dvoranu Kolarca suptilnim i neobičnim zvukovljem. Iz jednog skupocenog spokojstva onih početnih vibracija u orkestru, nalik kakvom bajkolikom izazovu za sva vaša perceptivna oruđa, Miša Cvijović stavlja nadalje orkestar u priliku da prikaže i ono najdelikatnije i istovremeno najdramatičnije, tokom dve perfektno konstruisane celine „U Hadu, zima“ i „Na zemlji, leto“. Ona prva, protiče u dahovima sveta snova, iz kojeg se orkestar otrže u jednom času do svog punog prikazanja snage, da bi opet zapao u svoj čudesni mir. Ona pak druga scena, smesta vas zapahnjuje razbuđenošću, britkim treptajima orkestra koji melje vreme u jednom uzbudljivom pulsu velegrada, da bi se trenutni predah ponovo prenuo iz svog sanjarenja, stupajući opet u vibrantnu ritmiku nalik onoj savremenih megalopoliskih saobraćajnica i pogona, te ostvarujući tako zamisao o susretu mitskog i današnjice.

Humelov Veliki koncert za fagot i orkestar u Ef-duru, zablistao je punim sjajem u kreativnom susretu Simfonijskog orkestra RTS, maestra Krudelea i mladog fagotiste Relje Kalapiša, nekadašnjeg talentovanog beogradskog đaka Muzičke škole „Stanković“ iz klase profesora Petra Ristića, potom briljantnog minhenskog studenta, a sada već renomiranog mladog soliste i člana uglednih evropskih orkestara. Pa, jedno je sigurno – zvezda je rođena! Relja Kalapiš, sa svom svojom besprekornom otmenošću i okretnošću u kontaktu sa sopstvenim instrumentom, nadalje sa britkošću duha, uma i srca, te sa jedinstvenim džentlmenskim odnosom prema svojim muzičkim partnerima u orkestru – čini da se kao slušalac ponovo osećate uzbuđenim pred otkrićem novog, vanserijskog talenta na sceni. NJegova igra sa fagotom tokom izvođenja Humelovog Grand končerta, to mudro senčenje fraza i kroćenje daha dela, koji Kalapiš prefinjeno usmerava i oblikuje po volji svojih inspirativnih ideja, njegova tanana, a eksplozivna sviračka mašta, uz zdušno saučesništvo orkestra i dirigenta, zaista osvežava i oduševljava ovom prilikom. Želimo mu još mnogo ovakvih nastupa i, naravno, koncertnih dolazaka u svoju domovinu.

Napokon, Mendelsonova Reformacijska simfonija br. 5 (1830), delo komponovano povodom proslave 300 godina reformacije, ali publikovano tek posthumno, otkuda i njegov redni broj, ispostavila se u drugom delu koncerta kao još jedan dragulj ove muzičke večeri. Alesandro Krudele latio se i ovde one najmoćnije i istovremeno najosetljivije supstance u Simfonijskom orkestru RTS, apelujući na obe dimenzije podjednako. Rezultat je bio oličen u snažnoj betovenovskoj konstrukciji, efikasno usredsređenoj pravo u metu – ka nepomućenom protoku dela i, u isti mah, fokusiranosti na promet između zvučne materije i slušalačkih čula, u publici kao i u samom orkestru. Osetili smo i čuli tako orkestarski kapacitet za grandiozno, ali i bili dirnuti otkrivenom vitalnom energijom ansambla i na mikro planu takođe. Svi komplimenti.