„Prvo slobodno pozorište u Srbiji“: Zvezdara teatar, 40 godina nakon što je 8. oktobra 1984. igrana prva predstava „Mrešćenje šarana“

Sa njim su se saglasili Voja Brajović i Vida Ognjenović, velikani našeg teatra, osvrćući se u prošlost i revidirajući značaj ove pozorišne kuće koja datira od 8. oktobra 1984. godine kada je odigrana prva predstava „Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića, u režiji Dejana Mijača.

Prvu premijeru u sezoni jubileja imaće novi komad Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka“, koji će se igrati 6. 7. i 8. oktobra, a zatim dolaze gosti iz regiona, kako bi uveličali proslavu.

Direktor Zvezdara teatra Dušan Kovačević kazao je da je ovih 40 godina prošlo jako brzo i da on, kada se pominju brojevi i prošlost, ima utisak kao da trčimo niz brdo, a gde ćemo završiti, to ne zna.

– Četrdeset godina je prošlo jako brzo, Zvezdara je danas, kada bi se merilo ljudskim merama, u svojim najlepšim godinama. Mi nismo baš u najboljim godinama, tako da je to disproprcija u odnosu na pozorišni život i život čoveka – uvideo je Kovačević.

Glumac Voja Brajović, koji je igrao u prvoj predstavi Zvezdara teatra „Mrešćenje šarana“ prisetio se tih prvih dana.

– Takva sećanja je teško preneti, pogotovu iz predstave koja je otvorila ovo pozorište, jer nema ni Aleksandra Popovića, ni Dejana Mijača, ni Bore Todorovića, ni Rade Đuričin, ni Branka Cvejića… Ostali smo Mira Karanović, Gordana Pavlov, Laza Ristovski i ja. A ta predstava je bila jako uzbudljiva i iz razloga što je bila zabranjivana. Zanimljivo je da je dugo i živela, i da smo je u Zagrebu igrali 49. puta. Ne mogu da vam da prenesem osećanje koje smo mi izvođači doživljavali na sceni i šta je doživljavala publika, ali Zvezdara teatar je tom predstavom raširio krila – primetio je Brajović.

Druga predstava u novom teatru bila je „Ratnički rastanak” Branka Ćopića, u režiji Egona Savina, a trenutno su na repertoaru Zvezdare i predstave „Pasivno pušenje“ i „Knjiga o Milutinu“ takođe u njegovoj režiji. Egon Savin je primetio da se sa ove vremenske distance može jasnije sagledati fenomen Zvezdara teatra.

– Bilo je to vreme koje je danas teško i zamisliti, jednopartijska država koja je, istina, ulagala veliki novac u kulturu i pozorišta, ali su u isto vreme hteli da imaju i sprovodili jednu ozbiljnu kontrolu nad svim što se dešava u sadržajnom smislu. Postojale su tzv. Komisije za kulturu, partijske organizacije pri pozorištima, gde se budno pazilo i nadgledao proces rada. Mnoge predstave su skinute na generalnoj probi, mnoge nisu ni počele da se rade, neke su skidane posle izvesnog broja repriza… Tih godina još uvek je bilo mnogo kontrole nad kulturom u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji. Onda se pojavljuje fenomen Zvezdara teatra, koji je bio prekretnica u istoriji novijeg srpskog pozorišta. U podnaslov ovog tetara mogli smo da stavimo „Slobodno pozorište“. Mogli smo da radimo ovde šta smo hteli, i to je bilo ravno čudu. Publika je to, naravno, odmah osetila. Hrlili su da gledaju ono što nisu mogli u drugim pozorištima, u drugačijim uslovima, gde su zabranjenim temama i sadržajima vrata bila širom otvorena. Ti sadržaji su u isto vreme bila jako vredna dela – ispričao je Savin i zaključio da je Zvezdara teatar značajan za srpsku kulturu po tome što je to prvo slobodno srpsko pozorište.

Drama „Nečastivi na Filozofskom fakultetu“, koju je napisao Ivo Brešan, bila je treća predstava odigrana u Zvedara teatru tih godina, a režirala ju je Vida Ognjenović. Ona je potvrdila reči njenog kolege i nekadašnjeg studenta Savina – da je ovo bilo i ostalo slobodno pozorište. Vide Ognjenović prisetila se rada na pomenutoj predstavi, koja je skinuta sa repertoara u Zagrebu, uz veliku buku. Ipak, to njih u Beogradu nije sprečilo. Kada su na Kontrolnoj probi prisutni članovi saveta pogledali predstavu, imali su silne primedbe. Rekli su da predstava mora ozbiljno da se preradi i preuredi i da tako kako izgleda ne može ugledati svetlost premijere.

– Članovi saveta su otišli, a ansambl i ja ostali, i neko vreme ćutali. Onda me je Miša Janketić pitao – pa šta ćemo sada da radimo a ja sam rekla -ništa. Neka nas vidi publika i kada prođemo oni nam više ne mogu ništa. ‘Ajmo da reskiramo. Rekla sam Peri Đurđeviću (prvi direktor Zvezdara teatra): „Ako bilo šta bude, Vi recite da niste znali i da ste prhvatili naše obećanje, misleći da će to biti potpuno druga predstava, a pošto nije, Vi se ograđujete“. Izašli smo na premijeru i doživeli velike ovacije, došao je i Ivo Brešan i rekao – ako ovo prođe, ja sam spašen i ne idem u pakao. Prošlo je. Igrali smo tu predstavu i u Zagrebu više puta i na drugim mestima, uz ovacije. Pera Đurđević me je jednom prilikom zaustavio i pitao: „Ko ti je dao odobrenje za onu predstavu?“, a ja mu kažem – „Moje ludilo“. E, tako je i bilo. To su ta iskustva i smatram da je Zvezdara teatar ogromnu ulogu odigrao u našem pozorišnom životu – zaključila je Ognjenović.

Voja Brajović je dodao: „Strašno su se plašili Zvezdara teatra“, a Savin se nadovezao: „Daj, Bože, zabrana, i policajaca, pa to odmah znači gomila ljudi na blagajni. Ja to i dan danas priželjkujem dok radim, ali policije više nema“.

Kuća među zvezdama

Na događaju su govorili i Vladimir Đurđević, pisac, Marko Misirača, reditelj, i Slobodan Ivetić, reditelj. Predstavljena je i interaktivna publikacija „Na radost publike“ autora Vladimira Đurđevića i Marka Misirače, kojom su obuhvatili najznačajnije pozorišne godine. Potom je emitovan i dokumentarni film o Zvezdara teatru „Kuća među zvezdama“ reditelja i scenariste Slobodana Ivetića.