Zvezdasti znak

Ali u tom šuštanju postojao je još neki zvuk: neko je prolazio kroz dvorište, vukao je nešto teško, a zatim, pre nego što sam ponovo zaspao, kiša je pokrila sve.

Tek ustao, još bos, trčim u dvorište.

Pod olukom stoji nekoliko belutaka koje je kišnica, padajući u silnom mlazu sa krova iskopala iz zemlje i isprala ih.

Svetlucaju kao nekakve dragocenosti.

Naginjem se, klečim: zemlja oko oluka je vlažna i meka.

Uzimam najkrupniji oblutak i osvrćući se na sve strane, kako bih se osigurao da me niko ne vidi, stavljam ga u usta.

Belutak je hladan; guram ga pod jezik i on polako postaje topliji – ima ukus lubenice.

***

Ujutru, za doručak, najviše volim da jedem madžun namazan na hleb.

Madžun je crn i gust kao med, i u njemu kao da su zgusnuti svi mirisi leta.

Baba kaže da nije zdravo da jedem samo madžun, to je, kaže, „mnogo jako i deca ne treba da ga jedu puno“.

Ja ga volim zato što je sladak, ali pomalo i gorak; u njegovom mirisu ima nešto što me ošamuti.

Znam gde baba krije tegle sa madžunom, malo dalje od ulaza u podrum, u jednoj maloj mračnoj niši, izdubljenoj u zidu, ali tamo ne smem da silazim sam.

Baba mi ujutru daje da pijem i mleko, koje ja ne volim.

Prvo kašičicom skidam kajmak koji se skupio na vrhu, a zatim probam.

Mleko je odbojno, ima nešto u njemu što me tera da povraćam, naročito ako progutam i neki ljigavi komadić od te meke skrame koji mi je promakao i pored pažljive pretrage po šolji, pa ga prosipam u umivaonik kada me niko ne gleda.

Smišljam: nekada ću ukrasti celu teglu madžuna i odneti je u vrt; poneću i kašičicu i poješću celu teglu.

„Madžun treba da se jede samo kao lek“, kaže deda, „po jedna kafena kašičica svako jutro, za pročišćavanje organizma.“

Odrasli uživaju da postavljaju zabrane, da propisuju razna ograničenja, da izmišljaju sasvim besmislena pravila.

Oni kažu da se od bombona kvare zubi, a da od čokolade boli stomak.

Ja volim madžun i ne verujem u njihove priče.

***
Ako padnem i poderem koleno, sljuštenom kožom nadolaze kapi krvi.

Savijam se i ližem ih jezikom; ako ne mogu da ih dohvatim, trčim do česme i perem odrano mesto.

Zatim tražim kroz travu u vrtu: treba da nađem list od bokvice i da ga zalepim – sa one strane sa koje su ispupčene bele žilice – na ranu.

To zaustavlja krv i čini da rana brže zaraste.

Nakon nekoliko sati na tom mestu se stvara crvenkasto-braonkasta krasta; kada je dodirnem, osećam da je još pomalo vlažna.

Čekam da se zasuši, zatim je pažljivo podižem sa noktom i pomeram.

Krasta se deli od kože, ako unutra nije dovoljno osušena, ponovo se pojavljuje kap krvi, što me koleba u nameri da odstranim dokaz moga padanja.

Pritiskam krastu nazad; neka stoji još malo.

Ne znam zašto me taj čvrsti polukružni poklopac na kolenu stalno izaziva da ga čapkam, ali kad god ga podignem noktom, uvek se ponovo javlja kap krvi.

To znači da rana nije sasvim zarasla.

Nakon nekoliko dana, ponovo probam: jedan deo sasušene krvi se odronjava i pada, ali ne sve.

Konačno, uspevam da skinem krastu i pod njom otkrivam ožiljak od mlade, glatke kože koja se skupila stvarajući sasvim mali zvezdasti znak.

„To će ti ostati celoga života“, kaže baba. „Da se sećaš kakve si sve gluposti pravio kada si bio mali.“

***
Ako se raseče jabuka tačno po polovini, dobija se slika sove.

Sova beči oči i gleda me.

Zenice su joj koštunjave semenke.

Pšenično zrno, ako se dobro pogleda, na jednom kraju ima utisnuto ljudsko lice.

To je ozbiljno lice, kao lice nekog kralja.

Prevod s makedonskog: Danka Andonovski

Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman “Madžun” objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.