Zvonjava telefona usred noći

Zvonjava telefona probudila je Irinu usred noći.

„Sigurno zove pijana Ninka“ – pomislila je i podigla slušalicu.

U trenu je pogledala na sat – prošlo je jedan.

Nije, međutim, zvonila Ninka – zvao je jedan od galerista, onaj koji je vodio dokumentaciju.

– Imamo hitan posao u vezi s vašim klijentom – počeo je odmah. – Hteli bismo da uzmemo sve radove koji su ostali u njegovom ateljeu, ali bez otezanja.

Irena je ćutala – bila je obučena za to.

– I, razume se, hteli bismo da povučete tužbu. Sada će svi naši odnosi biti preispitani… Jedan, dva, tri, četiri, pet – pali!

– Prvo, što se tiče tužbe, to je poseban slučaj i ni u kakvim okolnostima nećemo ga objediniti. A što se tiče radova mog klijenta – o tome možemo razgovarati krajem sledeće nedelje posle mog povratka iz Londona. Putujem tamo upravo povodom tih radova – slagala je s velikim profesionalnim zadovoljstvom.

San više nije dolazio ni na jedno oko.

Ustala je, otišla u gostinsku sobu.

Ispod Tišortinih vrata probijala se gusta pruga svetlosti.

Pokucala je.

Tišort u dugoj spavaćici – po takvoj vrućini – pridigla se na lakat i sklonila knjigu.

– Šta je?

– Izgleda da je on, ipak, bio dobar slikar. Zvali su oni banditi, hoće da kupe sve radove koji su ostali od Alika.

– Ma, hajde! – obradova se Tišort.

– Da. Možda ću još izvući nasledstvo za tebe. Eto.

– Šališ se, kakvo nasledstvo? A Ninka? Šta ćemo s njom?

– E, pa Ninka me ne zanima. A za te novce još ćemo se i te kako pomučiti. – Irina je izgledala vrlo umorno i Tišort je pomislila kako mama stari, i noću bez šminke uopšte nije lepotica, već osrednja žena…

– Znaš šta, hajde da otputujemo u Rusiju – Tišort se odmakla da oslobodi Irini mesto.

Dugi niz godina Tišort nije mogla sama da zaspi i Irina je jurila s drugog kraja grada da bi joj to nesrećno i ćutljivo stvorenje stavilo glavu na rame i zaspalo…

Irina je legla, nameštajući što udobnije svoje mršave kosti.

– I sama sam o tome razmišljala. Ići ćemo, sigurno ćemo ići, samo da se stvari malo ustale.

– U – šta? Kako si rekla?

– Da se ustale, da se dovedu u red, tako nešto…

– Ne, Alik je govorio ako se tamo stvari dovedu u red, to će biti druga zemlja.

– E, za to ne brini: ma šta bilo, reda tamo nikad neće biti…

Irina pomiluje ćerkinu riđu glavu, a ova se nije trgla, nije se naljutila.

„Pa“ – odluči Irina – „možemo smatrati da se sve završilo.“

Prevod sa ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedan od najvažnijih autora savremene svetske književnosti, čiji je roman „Vesela sahrana“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.