Zvučna čednost višeg reda

… stilove, filozofiju, poreklo u umetnosti i interpretativne horizonte, najpre bar nekoliko legendarnih majstora klavira – Nikolaja Luganskog sa Beogradskom filharmonijom, Ive Pogorelića u ciklusu „Kolarac – Tvoj svet muzike“ i Čuča Valdesa na Beogradskom džez festivalu – potom one stabilnog i pouzdanog Vadima Rudenka na BEMUS-u, kao i još nedavnog, živopisnog interpretatora mlađe generacije Luke Debarga u novoustanovljenoj sezoni „Steinway & Sons predstavlja“. Usredsredimo li se sada na dolazak uglednog poljskog pijaniste srednje generacije, Pjotra Anderševskog (1969), utisak bi mogao biti potpun za sve posetioce Velike dvorane Kolarčeve zadužbine. Egzaltacija, razuzdanost fantazije, bravuroznost, ali i misaonost, temeljitost i seriozna posvećenost, oivičili su ovaj spontani festival pijanizma. A to je veoma inspirativan spoj za sve iskrene ljubitelje klavira, bez imalo sumnje.

Dolazeći u ovom pijanističkom nizu odmah nakon čudesnog Pogorelićevog resitala od pre koji dan, Pjotr Anderševski pokazao je potpuno različite kvalitete u okviru svog nastupa. Fokusirajući svoje umeće na neprolazna dela Baha i Betovena, umetnik Anderševski ne prepušta se zaista traganju onim idiosinkrazijskim sviračkim putevima, dotičući se nekih još neupoznatih predela transcendencije u okviru klavirske literature poput svog slavnog prethodnika. NJegov interpretativni trag je mnogo tradicionalniji i manje zanosan naoko, ali dubina njegove predanosti u tumačenju izbora Bahovih Preludijuma i fuga iz druge sveske „Dobro temperovanog klavira“ (Ce-dur, As-dur, dis-mol, Ha-dur, Es-dur, gis-mol), te čuvenih Betovenovih „Diabelli Varijacija“ – govori već samim ovim programom za sebe. NJegov zvuk je moćan, zaleđeni kadrovi njegovih ruku u vazduhu povrh klavijature odaju vrhunsku samokontrolu telesnih performansi, njegova časna poniranja u razlog postojanja svakog tona u izabranom delu ostavljaju jak utisak. Istančana prostudiranost bazičnih elemenata u stvaraočevom rukopisu pleni dabome pažnju auditorijuma, a imajući u vidu da su ovde pred nama kompozicije koje bismo teško mogli opisati kao lake i atraktivne za slušanje – povećavaju meru poštovanja za Pjotra Anderševskog.

U svom Bahu tako Anderševski privlači naš sluh sebi jednom zvučnom čednošću višeg reda. Ovde je sve precizno i ispunjeno zvukom bez imalo dvoumljenja, nepokolebljivost uverenja daje za posledicu tonsku neporecivost, koja se služi predivnom snagom izražajnosti, naročito u poslednjih nekoliko odabranih Preludijuma i fuga u prvom delu koncerta. Tako je Ha-dur pun izvajanih treperenja i spokojnosti povrh toga, onaj Es-dur pun svetlosti i blistavog raspoloženja u smeni sa blagim zasenčenjima sete, čitav zvučni pogon uložen je u kontemplaciju pijaniste što ga u činu interpretacije gromovito nosi napred. Preludijum i fuga u gis-molu ovde su nalik kakvom severnjačkom Skarlatiju, sa sjajnim dinamičkim prevratima i finoćom kretnji kojima ovladava gotovo sveštenički mir.

U veoma sličnom duhu nastaviće se zvučna namera Pjotra Anderševskog i u Trideset tri varijacije Ludviga van Betovena na valcer Antona Dijabelija. NJegovo vešto odmeravanje tonskih težina ovde, uspostavljanje ravnoteža visoke solidnosti u igri odjeka i punktuacija, te snaga zadržanog vremena u levoj ruci, lagani doticaji nasuprot onoj konkretnosti otkucaja prstiju po dirkama u međusobnoj smeni, vrtlozi minijaturnih tornada nastavljeni potom baš staloženošću iz ko zna kojeg pravekovlja, savršena autonomija ruku poput složenog mehanizma koji ne dopušta pogrešku u svom jezgrovitom uverenju – sve to Pjotra Anderševskog nedvosmisleno krasi. Ovaj je koncert zahtevao svojevrsni napor koncentracije i punu prisutnost svesti i čula u slušanju, ali je zauzvrat pružio gromadni komad klavirske suštine za dugo razmišljanje.