Zvučni kadrovi totalnog coola

Internacionalni projekat „Rubicon“ (Norveška/Holandija/Finska/SAD) kontrabasiste Matsa Ejlertsena (1975) u uvodu ove decentne koncertne prilike, a potom glasoviti trio jednog od najharizmatičnijeg saksofoniste današnjice – maestra Džošue Redmana (1969), pokazali su sadašnjost džeza na njegovom životnom i profesionalnom usponu. Taj džez je silovit, raskošnih boja od najprigušenije do one šampionski jarke, sa ritmovima promišljenim, ali direktno preuzetim iz jednog ekspertskog instinkta, te melodike potresne i delikatne, ali koja zaista herojski uznosi. O zanatskom umeću sviranja ne treba ni govoriti – ono je podrazumevano virtuozno i bez greške.

Projekat „Rubicon“ Matsa Ejlertsena isprobavanje je džez moći na potezu između spokojstva rajskih uzvisina i kataklizme rockerskog speeda – gotovo da u jednom momentu zažalite što Ejlertsen i društvo u nekoj od kulminacija svog stalno impresivnog zvučnog uspona ne zasviraju „Smoke on the Water“ Deep Purple-a! Šalu na stranu, ovo je ansambl koji drži pažnju nijansama svojih instrumentalnih kolora, ali i metodama njihovog postizanja na instrumentima. Izvijanja melodija u komplikovanim lukovima, taj nežni i kultivisani tonski zverinjak jednog dirljivog muzičkog prijateljstva na sceni, klokotave lokomotive dovikivanja i pulsacije sa kakvih udaljenih planeta, taj sistem signala rečju, tako duboko proživljen, čini da „Rubicon“ muzika naizmenično deluje kao nestvarni i omamljujući primerak nove eksperimentalne prakse, koji angažuju vaš intelekt i prefinjenost, da se odmah potom na vas stušti sa zdravom i gromkom energijom muške svirke i olimpijske sportske solidarnosti. Zanosni i zavodljiv bend, sa skromnošću ponašanja koja toliko prija, a obdaren fantazijom u ramovima svojih zvučnih slika, koje sa vremenom postaju sve gušćeg i reljefnijeg izraza.

A onda je na scenu stupio veličanstveni Džošua Redman sa svojim parom prijatelja za kontrabasom (Roben Rodžers) i bubnjevima (Gregori Hačinson) i – našli smo se svi zajedno odjednom u zvučnim kadrovima totalnog ‘coola’. Njihova zajednički prineta muzika auditorijumu, toliko klasična i moderna u isti mah, donosi neverovatnu količinu lakoće izvođenja – nadnaravna pulsacija bubnjeva, kontrabasista kao da svoj instrument svira u vazduhu, odašiljući ton totalno kao sa džinovske pneumatične laute. I taj saksofonski sprint Džošue Redmana, sa osobenom senzualnošću i borbeno gipke gimnastike, koji munjevito pretrčava kilometre zamisli i ideja u muzici, a da stičete utisak kako tek samo lebdite na lahoru kreativnih promena, upijajući te inače složene stvaralačke formule bez ikakvog napora. Lepota i intenziteti koji su dušu dali kako za najdublje i najmističnije filozofiranje, ali i za „tverkovanje“ istovremeno! Bravo i hvala za ovu muziku punu topline i života.