Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 1Foto: Aleksa Vitorović

Najtamnija nijansa ljubičaste koja se dobija mešanjem boja naziva se umbra; u astronomskoj klasifikaciji senki umbra označava njen najmračniji deo, a Umbra je i domaća muzičarka Marija Balubdžić koja ‘mesto boja meša žanrove i zvučne nijanse, stvarajući eksperimentalnu i primenjenu muziku.

Istkana iz pop idioma, melodije i akorda, i sa druge strane nojza, njen zvuk nastaje iz frikcije ova dva muzička kontrasta, što za nju, kako kaže, predstavlja inspirativan izazov.

Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 2
Foto: Sajeta Promo

Muzičarka radi sa dreg ansamblom Efemerne Konfesije, bila je dirigentkinja u horu/orkestru Horkeškart, radila je u okviru Grab-a (Grubb Gypsy Roma Urban Balkan Beats); Stvara muziku za posebne forme audio stripa, audio ilustracije po tekstovima radio drame ili radio čitanja; Produkcije za Radio Aparat, Radio Beograd. Ima bogato iskustvo komponovanja za domaći i evropski teatar.

Značajne evropske saradnje ostvarila je za dve velike muzičke predstave 2021. godine – u Gracu za festival Steierische Herbst i u Briselu za tamošnje Flamansko narodno pozorište. Za domaći teatar, među najskorijim radovima joj je muzika za predstavu Obraćanje naciji, Ateljea 212.

Kada se 2014. Marija odlučila za samostalan rad, rodila se dilema – da li održati stvaranje u okvirima zvučne dihotomije, ili se opredeliti samo za jedan od idioma, pop ili nojz. Umesto kompromisa, ostala je verna sučeljavanju, ne mareći za to da li će nekome taj zvuk da se dopadne ili ne.

– Ljudi su skloni formiranju predrasuda, čak i onda kada misle da su u totalnom andergraundu. Očekivano je da će ljude sklone popu, nojz pomalo odbiti. Onima koji vole nojz ću biti zanimljiva, ali će i oni lako ustuknuti kada se pojavi tanana, lepa melodija, progresija akorda, ili blentava struktura pop koračnice. Jasno mi je da zbog dihotomije upadam u jaz, tačnije ne upadam ni tamo ni ovamo, nego sam u procepu, ali mi sa druge strane to donosi ogromno zadovoljstvo. Da mogu krajnje suptilnim sredstvima – koja predstavljaju moj muzički identitet, da ubacim prst u oko ne samo onima od kojih očekuješ reakciju, nego i onima koji misle da su otvoreni, a u stvari nisu – kaže Umbra.

Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 3
Foto: Mateusz Stypuła

Upitana zašto joj je nepostojanost žanrovske odrednice interesantna, umetnica odgovara da joj nepostojanje kalupa otvara mogućnost da stvari održi živim i svežim. Ne samo inovativnim, već i inventivnim.

– Ono što nas može odseći od slobodnog stvaralačkog stanja, sirovog, detinjeg, nevinog, jeste naivan stav da mislimo da nam inovacija kao takva garantuje da ćemo doći do nečeg interesantnog, originalnog, živog, da ćemo pomoću inovacije pronaći spas od konformizma. Inovacija nije dovoljna, nophodna je invencija! Ta nam nekakva možda detinja nevinost, slobodna ludost, u stvari omogućuje da se razigravamo sa raznorodnim gramatikama svih mogućih medijuma i da tu pronađemo svoj lični i kolektivni prostor za inovaciju. Mislim da je to veoma važno, pritom i jako zabavno. Primera radi, dešava se da neki potpuni kuršus od mode vizuelnim utiskom oslobodi inovativno razmišljanje u zvuku, performansu, kuvanju… To je super ludo, neuhvatljivost i mnogostrukost mustri je divna. – zaključuje Marija.

Kao i u muzici, dihotomija postoji i u njenim tekstovima. Reči kod Umbre negde nose značenje, a negde otelotvoruju samo zvučanje. Negde su, kako kaže – obeležja izvesnog lika, iliti karaktera koji se u njoj stvora i teži da se ispolji. Do takvog izražajnog praska često dolazi na nastupima, a dosta njenih pesama je i nastalo dok je eksperimentisala spremajući koncert, isprobavajući novu mašinu, sintisajzer, sempler, luper …

Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 4
Foto: Mária Karľáková

– Petostruki luper mi je glavna koncertna mašina, pesme uglavnom razvijam uživo, ali ne sve. U tim nastupima uživo pred publikom, gde nastaje zajedničko prisustvo u izmenjenom zvučanju muzike, otvori se pukotina iz koje izleti nekakav poseban lik, karakter. On, odnosno ona, ondnosno ono traži svoj jezik. Pošto ne postoji unapred zadata pripovedačka fikcija – jezik srpski, engleski francuski, nemački koje koristim prilikom sastavljanja tekstova, ispoljavaju se neodređeni slogovi – pojašnjava Marija.

Međutim, tu priča o jezicima i tekstovima ne staje, već dobija još jednu dimenziju – Marija je u jako ranom detinjstu izmislila svoj „Kraćki“ jezik.

Tokom igre, ona je na kraćkom razgovarala sa izmišljenim likovima, kreirajući unutrašnje pozorište. Od onoga što joj je ostalo u sećanju nastala je pesma Pli Tajm Bliz kompletno sastavljena na Kraćkom jeziku.

Upitana šta je za nju umetnost, Umbra je zapazila – „Proces internalizacije spoljašnjih sadržaja i eksternalizacije unutrašnjih sadražaja na vetrometini, gde se dešavaju razna prevođenja između mustri, medijuma, gramatika, slika, utisaka. Bitno je da ti kanali budu otvoreni“.

Umetnost je svrab. Totalna neuroza, i sasvim je ok da imamo tu neurozu. To je vrsta bezbednog korita za neurozu koje konstantno nešto upija, hrani i kontaminira se svim mogućim sadržajima – pojašnjava Umbra.

Pošto se bavi i primenjenom muzikom, koncept u njenom stvaranju igra veliku ulogu.

– Njega ne postavljam unapred, susrećem se sa nepovezivim idejama i imam neku vrstu poriva da ih sastavim. Tako se nekakva neverbalna mustra (na zvučnom jeziku – gramatici zvučanja bilo da su to reči, instrumenti, šumovi…) spaja u kakav privremeni koncept, npr, za jednu pesmu, koji me drži onda kada uronim u pravljenje muzike – pojašnjava Marija.

Kao školovana muzičarka ona ostaje skromna u svojoj prisutnosti, sa prstima na klavijaturama, glasom u telu, instrumentima, zvučanjima i alatima… Kako kaže, njen mišljeni zadatak i zadatak njene svesti jeste tek da bude prisutna.

– Ne kopam po radovima drugih ljudi ne bih li nešto svoje započela, već čekam da navali „slika“ – utisak, osećaj, impuls, koji pratim i od onoga što mi je na raspolaganju od zvučne gramatike, jezika i izražavanja nastaje kompozicija. To je samo po sebi nerazdvojivo i uključuje improvizaciju – željena dihotomija od koje ne odustajem. Sam proces stvaranja je uvek u isto vreme i komponovanje i improvizacija, koje na kraju treba zapakovati i završiti – kaže Umbra.

Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 5
Foto: Drugstore Promo

Ipak, na nju deluju spoljašnji utisci, lični, društveni, univerzalni, kao i druge umentiosti. Ističe da voli kad neko napravi napor da stvari prenese na razinu koja može da ima višestruko delovanje – više dimenzija, ličnu, društvenu, estetsku i onu koja se bavi medijumom – zvuk koji govori o muzici, film koji govori o filmu, slika koja govori o slici…

– Kada se stvori neka vrsta teskobe, trudim se da ne bežim od nje. Nisu to samo prijatne stvari, često su bolne. U njih ulazim, kao da su u pitanju vrata, neke pukotine iz kojih izlaze slike koje traže od mene da ih sklopim u nešto – pojašnjava Umbra.

Kako kaže, svest o socijalnoj dimenziji olakšao joj je proces rada na predstavi Obraćanje naciji. On je tekao glatko zato što je Marija razumela šta to znači muzički dodatno zakomplikovati izraz koji negde reflektuje stvarnost, gde se dnevni događaji podudaraju sa dramskim tekstom.

– Čelestini je pisao u odnosu na svoju zemlju – Italiju i italijansko društvo, koje je maltene neka vrsta groteske u stvarnosti. Zato nije bio problem tekst zaigrati dramski. Sva ta društva poput Italije i Srbije, koja su potpuno zaglibljena u neoliberalnoj kapitalističkoj matrici, gotovo se kao tipski likovi preslikavaju u obe zemlje. Asocijaciju smo našli u korenima comedia-e del arte, u kojoj sam pronašla sirovu, nebrušenu zvučnu paletu za predstavu. Tu je i asocijacija na TV show princip kada su u pitanju monolozi – npr. stendap i renting tih groznih likova. To su neki ljudi sa kojima se nećeš složiti zato što, eto, imaju pištolje ili zato što su najgori mogući rasisti, jer kradu, ugnjetavaju… Na neki način, taj apsurd TV show-a, groteska i sirovost comedia-e del arte sreli su se u ovom momentu, previše se toga poklopilo … – pojašnjava Marija.

Zvuk iz procepa popa i nojza: Žena iza mašine - Marija Balubdžić Umbra 6
Foto: Milica Balubdžić

Upitana da li se može umetnički uticati na proces osvešćenja i urazumiti se sa ljudima koji svoje predrasude stavljaju ispred dobrobiti drugih, Umbra odgovara da umetnik na sebe ne može peruzeti toliku odgovornost, ali da je sa druge strane dobro da očuva svest o svojoj poziciji iz koje, u javnom istupanju, može ponuditi neku vrstu protivotrova, ili leka.

– Umišljajući da imaju neke odgovore, ljudi odlaze predaleko u sebičnost, gde potpuno gube solidarnost, dok iz pozicije slušanja i postavljanja pitanja u duhu solidarnosti sve izgleda drugačije. Moj lični utisak je da sam u svojim dvadesetim godinama u sklopu Horkeštarta imala osećaj da utičem na hranjenje svesti u vidu kritike i ukazivanja, da bih se u svojim tridesetim iz ekstraverzirane pozicije, približila svojoj introvertnijoj strani i fokusirala se na Umbru. Samim tim što sam žena sa mašinama, na sceni na kojoj dominiraju muški umentici, ja svojim insistiranjem, kruženjem, povezivanjem, razmenom, destabilizujem sistem, sa drugim ženama, kvir osobama… Utičem na to da pejzaž bude otvoreniji i bezbedniji za sve – ističe muzičarka.

Navedeno stoji čak i u kontekstu toga da Umbra stvara iz pozicije umetnice koja nema veze sa muzičkom industrijom jer iza nje ne stoji agent, ni menadžer niti diskografska kuća. Ona sasvim samostalno nastupa, uvezujuću se sa drugim muzičkim artistima iz sličnog miljea.

Iz te pozicije nastala je i njena radio emisija „Zvuk ispod“ na Trećem programu Radio Beograda. Za realizaciju emisije, Marija je Umbrina iskustva putovanja u raznolike gradove u kojima je nastupala i stekla poznanstva, pretočila u predstavljanje tamošnjih eksperimentalnih elektronskih scena ovdašnjem auditorijumu. Ona konstatuje da joj je takav mogući uticaj na kulturološke promene daleko bliži nego plasiranje tendenciozno izgovorenih aktivizama u tekst pesme.

– Ne znam koliko to uspeva, osim da se osetimo malo manje usamljenim, jer iako beogradska scena nije iznutra tako dobro povezana kao one u Budimpešti, Beču, Antverpenu, Briselu, ili Pragu na primer, između svih tih gradova postoji slično polje delovanja i osećaj da smo mi svi rasparčani delovi te srodne razine, te nekakve nezavisne eksperimentalne elektronske scene. Dobar je osećaj pripadati nečemu, dok ostajemo potpuno nezavisni i otvoreni za najluđa izvrtanja svih matrica. Isto to važi i za strastveni dreg performans mog karaktera virtuoznog pijaniste Fritz-a Klein-a u okviru kolektiva Efemerne Konfesije. U takvom pristupu nalazim svoj solidarni zamajac – zaključuje Marija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari