Zvuk oboe, Džimi Hendriks

Miliju P. viđao sam napremas po Titogradu, na Cetinju, po Kotoru. Pamtim ga po vitkosti, gimnazijskoj, i po engleskom kostimu. I po velikom kišobranu. Kišobran koji ima sposobnost da se sam otvori pa da M.P. poleti do Odiseje u svemiru ili do dubine Ogledala Tarkovskog. Pamtim Pavićevića po ranim uljima Koitus I, II, III i IV, po citatima-omažima na El Greka, Zurbarana, po ruci Van Goga i Milijinoj ruci. Po velikoj autobiografskoj izložbi u zatvoru Bogdanov kraj.

Izložba kao interpretacija smrti, i kao velika gozba. Na trpezi su sve same đakonije i dobra, dobra vina.

Zapamtio sam sve to po apsolutnoj iskrenosti, po tome koliko je na toj izložbi M. P. blizak sebi i svojoj obitelji. Pamtim portrete Milije Pavićevića i Saše Čelikova, velikih alkoholičara na Trgu Marksa i Engelsa u Beogradu i na trgu od Lokande, na Trgu Umjetnika, na Cetinju.

Pamtim Pavićevićevu instalaciju Crni pravougaonik, kao Hofmanovu Crnu kapiju u priči Zlatni ćup. Za vreme Cetinjskog bijenala instalacija je bila postavljena između Plavog dvorca i granice Gradskog parka.

U jednom razgovoru za Bild pitali su M. P. kako ovladati stvarnošću: Prijateljstvo je jedan način, a mašta drugi. Prijateljstvo ili biti najbliži sebi i prepoznati nekog koji je još bliži sebi. Biti svoj na poslednjoj stazi. Kakva lepa drskost početi izložbu na centralnoj aleji cetinjskog groblja… Bezazlena, beskrajna šetnja dva prijatelja s koferima u ruci… Milija Pavićević i Saša Čelikov. Pa traje ta šetnja kao šetnja u filmu Diskretni šarm buržoazije Luisa Bunjuela. Na poslednje putovanje s dečjim zmajem u srcu i mirom derviša. Jedva se u daljini čuju otkucaji srca. Ako bi nastavili šetnju prema moru dva prijatelja hodali bi i po vodi.

U Državnom arhivu na Cetinju, odeljak Cetinjske gimnazije, pronašao sam vježbanku Pavićevića iz 1967. Evo šta je u proleće te godine M. P. napisao na temu Brzina i beskraj: Kao dječak/na putu prekratkom/jer strahuje od odredišta/što skraćuje svoj korak/i oteže prispeće/moram da budem lukav,/da bih, kada se beskraj/podijeli s najmanjim rastojanjem,/od tetive do luka,/stvorio prostor/sličan beskraju.

Od smrti ka zvuku detinjstva, prema humoru i lirici potrošnje. Od smrti ka marketingu ka tvrtki čokolade MilČik (Mil+Čik). Ka čokoladnoj manufakturi. Ili, kako ide jedan haiku Ljuba Đurkovića: Srce razmišlja/gdje je ostavilo/svoju žvakaću gumu.

Ima u radovima M. P, u njegovim ranim radovima jedno više načelo otmenosti duha. Tragično u formi maskenbala.

Poslovi i dani Milije Pavićevića važni su za Crnu Goru kao medijski i kao antimedijski šok, kao lek od romantičarske, nacionalne i gospodarske vrućice. Kao izazov, kao olimpijski izazov, jer na četiri lica koja se gledaju po osi trpeze, po osi izložbe vidi se mapa Crne Gore, mapa sveta. Veliki alkoholičari gledaju u dva dečaka s omota čokolade MilČik. Ta dva dečaka puštali su po cetinjskim kunetama, u vreme mitskih kiša, brodove od hartije. A jedra brodova piturali su bojom svog srca.

Zajedno sa Pablom Nerudom i Očajničkom pesmom: U tebi su se sabili ratovi i letovi/u tebi ptice pesme okrilatiše./Sve si u sebe upila kao daljina/kao more, kao vreme. Sve u tebi beše brodolom!/Bio je čas radostan nadmetanja i poljupca./Čas omamljenosti što goraše kao svetionik…

Milija Pavićević obuzet je onim što radi. On ima onu elegantnu narcisoidnost zanesenjaka: Imam opsesiju da sačuvam apsolutno detinjstvo, radoznalost, čuđenje. Apsolutna tišina vlada u printu dva prijatelja. Tišina i muzikalnost. Jedne noći u Taliji kod Đonovića u Bajovoj ulici na Cetinju M. P. je svirao nožem, kao gudalom, na vinskim čašama. Pili smo domaće crmničko vino. S nama je bio mladi glumac s Kosova Aljban Ukaj s prelepom devojkom. Prepoznao sam na Pavićevićevom nožu i čaši zvuk Mocartove Simfonije u F-duru. Jesam li pogodio? S nama je bio i Daglas Barnet Smit koga je Pavićević upoznao kad je izlagao na Bijenalu u Veneciji. U pauzama koncerta M. P. je govorio stihove: Jedna nas oboa spušta u bol,/u note što mucaju smrt,/i u san devetogodišnjeg dječaka/koji se probija kroz/dugu zimsku noć,/do mjesečarskih pašnjaka/toliko daleko/da čak ni anđeli/ne mogu da zamisle/takvu daljinu…

Anđeli ne mogu ali pijani anđeo, Milija Pavićević, može.

A šta je bilo u koferima koje na dalek put nose Milija Pavićević i Saša Čelikov. Znam, ali neću da vam kažem. Ha, možda će tu biti eksponata za ovogodišnju izložbu Milije Pavićevića. Jedva čekam da vidim onaj deo koji će biti priča o Ljubu Đurkoviću: Ne ostavljajte ništa sem sitnica/čiji je vlasnik gola duša,/a drugi neka procene/je li od zveri il’ od čoveka.

A na margini onog pismenog zadatka iz gimnazije M. Pavićevića pisalo je: Trešnjev će cvijet/večeras da se rasprši/pod sječivom mladog mjeseca.

Pa ipak nije kraj… Uživam da slušam priču Milije Pavićevića o lepoti podočnjaka Marize Berenson u filmu Kabare Boba Fosa. Tri noći za redom M. P. išao je sa Cetinja u Danilovgrad da bi gledao Kabare i divio se igri i podočnjacima glumice koja igra otmenu Jevrejku u okupiranom Berlinu. Ili lepota podočnjaka protiv fašizma. Ipak je neko u takvom Berlinu želeo da spase Jevreje. Ako će nas nešto nadživeti onda su to dobrota i likovna fantazija podočnjaka. Simbol večne nesanice: Kao teška poplava huči nam krv kroz tela/A čistija od sveće što gori ispred Raspela Hulahanova ćerka Ketlin.

Ketlin, Milija Pavićević, Jejts ili sloboda.

Voleo bih da u Taliji u mesecu oktobru Aljban Ukaj izgovori pesmu Mija Raičevića O nebu, iz njegove nove knjige, a nas četvorica da uživamo:

(Nema lepšeg osećaja/Nego kad iskočiš iz aviona/I sviraš na nebu/Džimi Hendriks): Zašto bi čovek polagao pravo na večnost/a ne polažu ga zec, gavran, poskok ubojiti?/Ne polažu ga ni ptica drozd, ni ptica slavuj/a tek papagaj rečiti, pita se Aristotel./Zašto bi samo čovek polagao pravo/na taj luksuz, jedini od Boga neobećan?/A u raju, u tom božjem supermarketu,/bilo bi najviše ptica, odabranih konsenzusom,/s neverovatnim glasovnim mogućnostima./(Poskok bi ostao dole, gadan mu zanat.)/Imao bi čovek Evu, u postelji cvetnoj,/u mladosti koja ne prolazi, u životu/u kome uspomene ne bi postojale jer bi /svaki naredni dan bio konzistentniji/od prethodnog, a u venama, braćo i sestre,/umesto krvi, vino bi teklo, elokvencija/bogova bila bi napokon pristupačna/svakom ljudskom biću./Dakle, sve bi bilo kao i na zemlji,/samo sad na nebu. Onamo, namo, iznad nas!//Ah, o raju, čovek, kad godine salete,/često razmišlja. Uteha su te sličice/doterane u fotošopu. Retko se zapita/čovek da li je onaj koji je smislio raj,/raja ikad video – mnogo je tu nejasnoća./Priča, jednostavno, ne pije vodu. /No, ako je Bog tako zapovedio, /onda u tom poslu mane nema./Ha, bratac! A šta ako nije? //Da rezimiramo:/Pitamo se: Zašto tamo, ako se već mora,/ne bi otišao živ čovek? To sa zemljom,/priznaćete, neprijatna je stvar./I čemu smrt ako nema smisla?/Čemu raj ako život ima smisla?/Čemu sve to, dođavola,/ako ti i ja nismo zajedno?