Aleksandar Jovanović Ćuta: Srbija je pred ustankom

Osnovna škola Filip Kljajić Fića na Banovom brdu nije bila dovoljno velika da primi sve prvake tako da smo prvi i drugi razred pohađali u paviljonima, u Pionirskom parku u Košutnjaku. Bio je to moj šumski početak školovanja.

***

Sećam se učitelja koji su imali velke probleme da održe nastavu jer su nam veverice stalno dolazile na prozor, a nama prvačićima je bilo strogo zabranjeno da u učionice unosimo ježeve. Veliki odmor predstavljao je pravu noćnu moru za učitelje jer smo se stalno gubili po šumi jurcajući za raznoraznim bubama i životinjicama.

***

Odrastao sam u Žarkovu, koje je sedamdesetih bilo autentična seoska sredina, tako da sam odmalena navikao na miris štale, zvuke poljoprivrednih mašina i druženje sa domaćim životinjama. Ipak, ono što me zauvek privuklo prirodi je selo Temska na Staroj planini, kroz koje protiče reka Temštica. To je mesto mog porekla. To su prve slike koje pamtim. To su magični predeli. To je moje najlepše mesto na svetu u koje kad jednom dođeš, došao si zauvek.

***

Godine 1990. kod mesta Zavoj, koje se nalazi na nekih desetak kilometara uzvodno od sela Temska, nestala je Visočica, najmoćnija reka na Staroj planini. Izgrađena je „HE Zavoj“ – poslednji veliki hidroenergetski projekat bivše Jugoslavije.

***

Potopljena su tri sela: Zavoj, Mala i Velika Lukanja. Taj narod je naravno raseljen, većinom u Pirot. Stvorena je akumulacija dugačka nekih desetak kilometara, dubine oko 70 m.

***

Temska, koja se nalazi nizvodno, koja je tada imala oko 2.000 stanovnika (danas ih je jedva 600. Toliko o demografiji) ostala je na nečemu što oni koji brinu o našoj energetskoj stabilnosti stručno zovu – biološki minimum. To je 500 litara vode ispuštene sa dna jezera, temperature oko pet stepeni Celzijusovih, u kojoj nije moguć nikakav oblik života.

***

Razmere zločina nad prirodom – ekocida koji je tada sproveden, nikada niko nije izmerio. Ne postoji nijedna studija o proceni uticaja na životnu sredinu, niti bilo šta slično. Mi nizvodno, koji smo se nekada družili sa vidrama i rakovima, znamo bez čega smo ostali.

***

Sve što nam je preostalo od vode je mala Toplodolska reka, koja se na nekoliko kilometara nizvodno javlja kao pritoka nekadašnjoj Visočici i sa njom tvori reku Temsku. Ubrzo nakon izgradnje „HE Zavoj“ država šalje tešku mehanizaciju sa idejom da Toplodolsku… našu jedinu preostalu rečicu… prevede u Zavojsko jezero sa obrazloženjem da je potreban svaki KWHS.

***

Tako je krenuo RAT ZA VODU na Staroj planini. Plan je bio da se prokopa osam km dugačak tunel u kome je trebalo da završi jedna od najlepših reka u Srbiji. To je izazvalo opštu pobunu stanovništva. Imali smo scene koje viđamo i dan-danas – barikade, krvave glave, hapšenja i privođenja, saslušavanja…

***

Kakve su to reke pored kojih nestaju ljudi? Kakvi su to ljudi pored kojih nestaju reke? Ideja je da prvo nestanu ljudi, a onda sledeća faza – čerupanje prirode po principu – ko šta dohvati.

***

Nakon godina teških borbi za Toplodolsku reku država ipak odustaje od tog projekta, a dve decenije kasnije ispostaviće se da to i nije baš tako – tako da su od planiranih osam km tunela izgrađena samo dva km.

***

Aleksandar Antić, ministar rudarstva i energetike, ostaje upamćen zbog svoje mudrosti i vizionarstva: „Mora se nastaviti sa izgradnjom Toplodolskog tunela jer je to od vitalnog interesa za našu energetsku stabilnost. Narod nizvodno u Temskoj, ne treba da brine da će ostati bez vode. Narodu treba vratiti veru u taj tunel.“

***

Ponovo kreće napad na Toplodolsku, kao i na sve ostale reke na Staroj planini, jer je država prostornim planom predvidela izgradnju 58 MHE na teritoriji Pirota. Napali su nam tri reke odjednom. Nakon pet godina ratovanja za reke Stare planine, grad Pirot u leto 2020. briše sve predviđene lokacije iz prostornog plana.

***

Reke Stare planine nisu branili matori Ćuta i Aleksandar Panić, već klinci koji su se nekada davno na traktorskim gumama spuštali niz kanjon Toplodolske reke. Reke Stare planine branila su deca koja nisu dozvolila da im bilo ko dirne u detinjstvo. To je ono sa čim nisu računali oni koji su smislili ovaj monstruozni plan da nam reke guraju u cevi a sebi milione u džepove.

***

Za mene je ubiti reku isto što i ubiti dete. Jednom rečju, radi se o epskom zločinu iza koga stoji državni vrh, banke i takozvani investitori – čije firme nisu ništa drugo nego pogrebna preduzeća za naše reke.

***

Za Srbiju je planirana izgradnja 856 MHE. Za Balkan 3.500. Ukoliko bi došlo do realizacije ovog epskog zločina, ne bi nam bio potreban nikakav novi rat. Desio bi se masovni egzodus. Milioni ljudi bi morali da se sele tamo gde ima vode, a čitav prostor Balkana bio pi pretvoren u pustinju.

***

Kao odgovor na sve ovo, kao odbrana od mržnje i novih etničkih i verskih sukoba, kao odbrana od novog rata koji nam visi nad glavama, dogodilo se „Odbranimo Reke – Rijeke Balkana“.

***

To su ljudi sa čitavog prostora Balkana (svih naroda i narodnosti) koje je ujedinila ljubav prema rekama. Ljubav jednih prema drugima. To su ljudi koji su svojim telima štitili svoje reke. Jer kad staneš pred bager da braniš svoju reku, tada više nije važno ni ko si, ni šta si. Gej ili strejt, Srbin il Albanac, kauboj il Indijanac.

***

Reakcija od strane Bakirovog i Dodikovog režima bila je momentalna. Napali su nas i jedni i drugi. Jer, svaki oblik ujedinjavanja ljudi koji odbijaju da se mrze kod njih izaziva užas i strah da će ostati bez vlasti, da će – kad, tad – morati da odgovaraju za zločine nad prirodom i ljudima koje su počinili – i još uvek ih čine. Mi ćemo nastaviti da se okupljamo. Biće nas sve više i više. To je moje obećanje i prijateljima i neprijateljima. Ovima drugima – ni kap vode ne damo!

***

Često me pitaju zlonamerni – ko je tebe ovlastio da pozivaš narod na ustanak i pobunu? Odgovaram im: – ovlastio me moj pradeda Đorđe, koji se nakon balkanskih i Velikog rata konačno vratio na svoju Staru planinu, na svoje parče zemlje, na svoju reku Temšticu, da othrani svoje četvoro dece. On me lično ovlastio!

***

Te 2016, kada je krenuo sveopšti napad na reke Stare planine, obišli smo svaku kuću, svako domaćinstvo u tridesetak sela. Rekli smo ljudima: Nismo došli da vam tražimo da glasate za nas, ni da vam krpimo rupe na putu pred izbore. Došli smo da vam ne tražimo ništa! Došli smo da vam kažemo da ne prodajete svoju zemlju investitorima za cevi u kojima će nestati reke pored kojih su se nastanili vaši pradedovi. Ljudi su to razumeli.

***

Onda smo krenuli sa protestima po selima. Održali smo na desetine protesta širom planine, a onda se 2018. godine dogodio najveći eko protest do tada. Na trgu u Pirotu, gle čuda!, okupilo se blizu 4.000 ljudi.

***

Usledili su masovni protesti u Beogradu (na Svetog Savu 2019 – 7.000 ljudi), a paralelno sa tim protestima na terenu bukti rat. Rudinjsku reku smo lopatama i pijucima vratili u korito nakon što ju je investitor zatrpao zemljom i kamenjem.

***

U Rakiti smo, posle četiri godine neviđenog nasilja nad stanovništvom od strane investitora, policije i države – uspeli da izdejstvujemo od nadležnog Ministartsva za zaštitu životne sredine i tadašnjeg ministra Trivana da rade svoj posao, pa su doneta rešenja o uklanjanju cevi iz reke.

***

Ali, kako ta rešenja dugo nisu sprovođena – sproveli smo ih mi. Pošto u ovoj zemlji ne postoje izvršitelji za male hidroelektrane – nego samo za sirotinju koju treba da izbaciš na ulicu i da joj otmeš stan – morali smo mi da se angažujemo. Nismo imali bager da to izvedemo do kraja i da potpuno izvučemo cevi, ali desiće se i to ako bilo kome padne na pamet da nastavi gradnju. U ovom trenutku, te cevi su onesposobljene.

***

Na primeru Stare planine ljudi su shvatili da je moguće braniti svoje reke, svoje planine, svoj parkić, moguće je izboriti se za čist vazduh. Srbija je tempirana bomba, koja se nalazi pred ekološkim ustankom. Zato su ljudi prepoznali ekologiju kao stvar oko koje se vredi okupiti i boriti. Vetrovi promena počeli su da duvaju sa Stare planine.

***

Gorele su kuće, podmetane su bombe, prebijani starci na štakama, narod je masovno odvođen na saslušanja i poligrafe. Sudovi u Pirotu i Babušnici zatrpani su tužbama investitora i države protiv naroda čija je jedina krivica to što želi da nastavi da živi pored svojih reka.

***

Često mi u glavi reka. Bronzano zelena. Reka po kojoj plivaju stene. Reka po kojoj hodaš i gde je svaki kamen lak. Reka čiji stanovnici stalno igraju žmurke. Reka koja je toliko lepa da možeš slobodno da je se plašiš.

***

„Mi imamo posla s ljudima koji će sutra, ako nađu sebi matematiku i nekakvu zaradu, ‘ladno da sagrade deponiju nuklearnog otpada pored dečijeg vrtića. A pričati sa Anom Brnabić o ekologiji – čisto je gubljenje vremena.“

***

Period nakon petog oktobra do dolaska na vlast „NeSNSnošljivih“ je vreme koje su nam „pojeli skakavci“, oni koji i dan-danas skaču i prosipaju nam priču o vladavini prava, uređenom društvu i demokratiji. Građani Srbije se nakon trideset godina užasa i dalje nalaze u makazama između nekoliko grupa milijardera koji se održavaju na vlasti tako što nas natapaju mržnjom jer je to mehanizam po kome cela stvar funkcioniše.

***

U međuvremenu došli smo dotle da nam otimaju ono što nam je jedino preostalo, a to su osnovni elementi – voda, vazduh i zemlja. Posle egzodusa iz Krajine i sa Kosova na red je došla Dolina Jadra i seljak kome su država i Rio Tinto jasno poručili da mora da se seli. U zamenu za maline i med dobićemo litijum i zemlju natopljenu koncentrovanom sumpornom kiselinom.

***

Za sve to vreme nestajemo. Brojke su surove. Jedan grad godišnje manje. Za 50 godina Srbi će biti kao Romi, narod u rasejanju. Biće nas više u svetu nego na rođenoj zemlji. Jedini način da se presaberemo, da sačuvamo sebe, jeste da sačuvamo našu prirodu. Ogroman je pritisak na naše resurse. Društvo koje bude imalo snage i pameti da sebi obezbedi vodu – da ne bude žedno, hranu – da ne bude gladno, i energiju – da se zgreje u toku zime – imaće šansu da preživi. To vreme je već došlo.

***

Pred našim vratima je najveća neman. Ona se zove Rio Tinto. Na kraju citiraću profesora Ratka Risića, lekovitog dekana Šumarskog fakulteta: „Ako se dozvoli realizacija projekta ‘Jadar’ (Rio Tinto), to će biti znak za jedan opšti stampedo raskopavanja i zagađenja čitave zemlje.“

***

Naša je obaveza da sačuvamo našu prirodu i naše ljude – po bilo koju cenu. Ako to ne uradimo sada, nećemo uraditi nikada. Pitanje očuvanja naše prirode nije pitanje za naučnike, ekologe i prirodnjake – to je pitanje osnovnog ljudskog dostojanstva i hrabrosti. Ako ne sačuvamo našu zemlju i njene prirodne resurse – onda je nismo ni zaslužili.

O sagovorniku

Aleksandar Jovanović Ćuta rođen je 1960. u Beogradu. Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, grupa za organizaciju. Jedan je od neformalnih, ali istinskih vođa ekoloških pokreta u Srbiji. Zvanično je nezaposlen, (na birou je rada), a istovremeno jedva stiže na sva mesta gde ga zovu. Zato spava po seoskim kućama, stražari na mostovima i deponijama, a dosta vremena provodi i u policijskim stanicama na informativnim razgovorima. Za 11. septembar u Pionirskom parku, u Beogradu – Ćuta najavljuje PROTEST – NAROD PROTIV RIO TINTA.