Čedanka Andrić: Samo organizovan radnik može nešto da uradi

Predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić kaže za Danas da je prioritet za sindikat da pravovremeno pruži pravnu pomoć svakom od članova čija se prava krše i da bi se tek kad bi prošli kroz godišnje izveštaje sindikalnih pravnika videlo koliko se radi i koliko je teško.

– Država bi trebalo da se stara da se ratifikovane konvencije Međunarodne organizacije rada i drugi međunarodni standardi poštuju, a sprovođenje Zakona o radu bi i za predstavnike države trebalo da bude prioritet. Sećate se reklame Privredne komore Srbije na CNN kad se Srbija reklamirala kao zemlja kvalitetne ali jeftine radne snage – pa zar to nije trebalo da bude iritatno svima a ne samo sindikatima koji su na to reagovali. Svaka vlast, svuda u svetu, ima instrumente sile kojima sankcioniše one koji krše zakone, dakle na nama je da ukazujemo i na nacionalnom i na međunarodnom nivou, a oni neka rade svoj posao, sindikat nije ni policajac, ni tužilac niti sudija.

* Postoji li način da sindikat „pritisne“ državu?

– Postoji više načina. Jedan je da stalno tražite od izvršne vlasti, inspekcija, tužilaštva, da rade svoj posao. Pritisak možete učiniti vidljivijim u medijima, tu nemamo puno saveznika ali i oni malobrojni su od velike pomoći. Možete pritiskati učestvujući u izradi zakonskih rešenja na način da kompetentno i argumentovano branite svoje predloge. Lakše je pritiskati kad za to imate saveznike, kako u drugim sindikatima, tako i u akademskoj zajednici, nevladinim organizacijama, i tu svi imamo još dosta da uradimo da bi pritisak bio jedinstven. Često kažemo da ne postoji nijedan interes sindikata koji nije u interesu Srbije, ostaje nejasno zašto onda moramo tako jako da pritiskamo za nešto što je opšti interes. Naravno, pritisak je i kad izađete na ulicu, ali niko ne može biti na ulici 365 dana u godini.

* Poslednji primer, možda najekstremniji, jesu vijetnamski radnici u LingLongu, ali imali smo i ranije kršenja prava u velikim firmama? Šta i koliko sindikati tu mogu?

– Sindikati nisu uopšte imali pristup ovim radnicima. Nezavisnost se oglasila saopštenjem, informisali smo međunarodne sindikalne organizacije, uputili smo pomoć u hrani, ali sve je to malo i jednokratno. Sindikati su ovde najmanje i mogli da urade. Imali ste situaciju gde je postojala opravdana sumnja da se radi o trgovini ljudima u svrhu radne eksploatacije, to je bilo dovoljno da policija i tužilaštvo hitno reaguju, a videli smo kako su i kad reagovali. Imali ste situaciju gde je ljudima zabranjeno kretanje, oduzeti su im pasoši, činjena su krivična dela, prekršene međunarodne konvencije, ljudi su živeli u nehumanim uslovima, ograđeni žicom, dakle sve to nije smelo da prođe bez hitne i efikasne intervencije državnih organa. Dodatno, ova situacija je otvorila i pitanje rada agencija koje angažuju radnike da rade u Srbiji. Na stranu to da sindikat nema zakonski osnov da organizuje radnike migrante i kad potpuno legalno rade, a što mora da se omogući novim zakonskim rešenjima. Radnička prava se krše i kod stranih i kod domaćih privatnih i državnih poslodavaca. Sindikati se sa ovim svakodnevno suočavaju i bore, nekad sa više, nekad sa manje uspeha. Pružamo pravne savete, zastupamo u sudskim procesima, obrazujemo članstvo o pravima koja imaju, pregovaramo za njih za zaključenje kolektivnih ugovora, obučavamo ih za rad u odborima za bezbednost i zdravlje na radu, zastupamo ih kod poslodavca kako bi njih sklonili „sa prve linije fronta“, povezujemo se sa kolegama u inostranstvu koji rade u firmama koje posluju u Srbiji kako bismo zajedno zahtevali od poslodavca poštovanje radničkih prava. Od države tražimo da brani svoje zakone. Ne sme državni službenik bilo kog nivoa kršenje Zakona o radu pravdati „politikama stranih kompanija“ – nas ne interesuju politike stranih kompanija, ne mogu one biti iznad zakona.

* Osim sporadičnih štrajkova ili kratkotrajnih obustava rada retko kad možemo da vidimo nezadovoljne radnike na ulicama. Često čujemo ocene sa raznih strana (i od samih sindikalnih predstavnika) da su sindikati u Srbiji postali pomalo „apatični“?

– Zar nisu građanke i građani Srbije dominantno apatični? Pogledajte nivo aktivizma po različitim pitanjima. Veliki broj ljudi aktivizam svodi na kliktanje po društvenim mrežama ii pričama kako neko drugi treba nešto da uradi u njihovo ime. Ili imate „incidentni aktivizam“ kad se on svede na nekoliko dana dok je tema aktuelna u medijima. Dakle, da, u takvoj situaciji i sindikati imaju periode, pre smanjenog aktivizma nego apatije. S druge strane, veliki broj tranzicionih gubitnika i ljudi razočaranih u gomilu započetih a nezavršenih promena u poslednjih tridesetak godina i ne mogu biti veliki rezervoar energije. Takođe, sve više ljudi radi na nesigurnim poslovima, na kratkoročnim ugovorima zahvaljući kojima su stalno ucenjeni, takvi radnici su van domašaja sindikata jer ih sindikat ni formalno ne može organizovati zahvaljujući zakonskim ograničenjima a kamoli mobilisati za radikalnije akcije. Veliki je strah među ljudima od gubitka posla, pretnje u slučaju štrajka ili protesta su realne, da ne govorimo o tome da duži štrajkovi praćeni neprimanjem zarade ugrožavaju ne samo tog radnika već i njegovu porodicu. Prethodne dve godine pandemije su dosta uticale da se radikalne sindikalne akcije izbegavaju jer bi često značile i zdravstveni rizik ili bi ih javnost protumačila kao neprimerene. Zamislite da su štrajkovali zdravstveni radnici u vreme pandemije ili radnici u trgovini, bez obzira na teške uslove rada i neadekvatne zarade teško da bi se neko sa njima solidarisao.

* Nezavisnost je svojevremeno inicirala uvođenje sudova rada. Šta se posle desilo?

– Inicirali smo uvođenje Sudova rada još Kongresnom rezolucijom 2011, čak smo uradili i predlog zakona i organizovali nekoliko okruglih stolova. Ovu inicijativu smo u nekoliko navrata ponovili, pa i nedavno kad smo zauzimali stavove o vanrednim parlamentarnim izborima. Desilo se to da nijedna vlast od tada, kao ni poslodavci, nisu prihvatili tu inicijativu. Imate povremeno u medijima reakcije pojedinaca kako je to vraćanje u samoupravni socijalizam što je potpuna glupost, neznanje ili loša namera. Sudovi rada ili sudovi za radne i socijalne sporove (ili sličnih naziva) postoje u pojedinim zemljama EU, kako njima odgovara a nama ne. Sudovi rada omogućili bi brže i jeftinije rešavanje radnih sporova pa zašto to nama onda ne odgovara s obzirom da nam radni sporovi traju po četiri, pet ili šest godina. Dakle, dok god imamo odnos dva (vlast i poslodavci) prema jedan (sindikat) nećemo imati prihvaćenu inicijativu za Sudove rada. Šta mislite koliko bi ljudi izašlo na ulicu da traži uvođenje ovog instituta? Setite se samo 2014, kad su sindikati izašli na ulicu zbog izmena Zakona o radu, kad smo konkretno i argumentovano pokazali da će te izmene dovesti do smanjenja zarada i prava – ljudi su šetali pored nas a da su nam se pridružili situacija bi bila drugačija. Znate, svi govore o tome kako na primer u Francuskoj, kad sindikati protestuju, izađu milioni i to je tačno ali ne izađu milioni sindikalaca (stopa sindikalizovanosti je niska, oko sedam odsto) već do te brojke dođu zahvaljujući podršci i građana koji nisu u sindikatu, studenata, profesora pa i srednjoškolaca. Naši pravnici u velikom broju slučajeva dobijaju na sudu kad su u pitanju sporovi iz radnog odnosa, ali to traje predugo, godinama, u međuvremenu članovi odu u sivu ekonomiju, nađu drugi posao, odu u inostranstvo, a imamo i kolege koji su preminuli a nisu dočekali pravdu. Sve ovo čini sindikalni rad još težim jer ljudi ne vide smisao sindikalne zaštite kada je pravda tako spora, što vam je efikasna antisindikalna strategija.

* Kako to, a često se dešava, da država usvaja zakone u kojima su sindikati malo ili nimalo učestvovali. Često se primedbe sindikata ne uvažavaju, tako je bilo sa Zakonom o agencijskom zapošljavanju, nedavno je počeo da važi i zakon kojim se uvodi novi oblik zapošljavanja za sezonske radnike?

– U Srbiji se generalno veliki broj zakona godinama usvaja bez javne rasprave i često po hitnom postupku. Neretko i kad ima javne rasprave ona bude svedena na mali broj ljudi u kratkom vremenskom periodu. Malo ko se zbog toga, pa i strukovna udruženja, uzbuđuje, osim ako izuzmemo advokate. Kao sindikat uvek insistiramo da učestvujemo u radnim grupama za pisanje zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva jer je to način da nešto postignete – nekad malo, nekad značajno. Najčešće u tim radnim grupama imate vlast i poslodavce nasuprot sindikata i u takvom odnosu naravno da nećete postići sve ali ako ne učestvujete nećete postići ništa. Uvek kažemo koliko smo uspeli a sa čim se nismo složili, tako je bilo i sa Zakonom o agencijskom zapošljavanju, nismo dali pozitivno mišljenje jer nismo uspeli sve predloge da proguramo, ali je zbog intervencija sindikata taj zakon donekle bolji nego šta je bio u osnovnoj varijanti na početku i treba ga i dalje popravljati. Nismo podržali Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima kad je usvojen 2018. Ideja je bila da se ovaj zakon menja a ne da se donosi novi Zakon o radnom angažovanju zbog povećanog obima posla u određenim delatnostima koji je u suprotnosti i sa Ustavom i sa međunarodnim konvencijama, a ovako kako je napisan primenjivaće se i na one koji nisu sezonci. Ukazivali smo na to da je javna rasprava zbrzana i da nije urađena ni zakonom predviđena kvalitetna analiza o posledicama i efektima koje će ovakav zakon proizvesti u pravnom sistemu Srbije. Imali ste ugledne profesore koji su upozoravali da se uvođenje ovakvog zakona ne može bazirati na analizi NALED, gde su anketirane samo fokus grupe poslodavaca koji angažuju radnike na sezonskim poslovima i građane po slobodnom uzorku. Ni njihova argumentacija nije uzeta u obzir. Dakle sa ovakvim načinom rada imamo svi problem, ne samo sindikati.

* Da li je to sve znak da stvarnog socijalnog dijaloga i nema u Srbiji? Poslednjih godina, kada se pregovara o minimalnoj ceni rada – država je ta koja preseca i kao po pravilu ona donosi konačnu odluku?

– U Srbiji postoji zakonski osnov za socijalni dijalog, postoje akteri i institucije ali su efekti jako mali i to je ono šta je frustrirajuće, ali odgovornost sindikata je da nastavi da se dalje bori za efektivan socijalni dijalog. Sindikat ne može da odustane od prava na štrajk, na proteste ali i na socijalni dijalog i kolektivne ugovore kao vrhunac socijalnog dijaloga. Najlakše je kukati i odustati, mi imamo odgovornost da koristimo sve što možemo kako bismo ostvarili svoje ciljeve i zaštitili članstvo. Socijalni dijalog podrazumeva konsenzus – mislim da ne postoji niko u ovoj zemlji, i ne samo u Srbiji, ko iskreno misli da je lako ostvariti konsenzus sa Vladom i poslodavcima. Pregovori za minimalnu zaradu su jedan od najmučnijih zadataka. To što od 2009, kad je izbila Svetska ekonomska kriza, odluku često donosi Vlada govori upravo o tome da nismo pristajali na ponude kojima bi izneverili očekivanja radnika. U tim pregovorima imate najčešće Vladu i poslodavce na jednoj i sindikat na drugoj strani, čak i kad nisu na početku zajedno na kraju obično jesu. Dodatno, vi kod nas imate i situaciju da predsednik države, potpuno izvan svojih ingerencija, izađe par meseci pre pregovora i kaže koliki će biti minimalac, e sad, to bi trebalo da je takođe problem svih pa i Vlade i poslodavaca, a ne samo sindikata, ali mi i u toj situaciji moramo da pokušavamo da pregovaramo za bolju opciju. Nema nazad samo napred.

* Dugo ste u Nezavisnosti, ali tek odnedavno ste i predsednica. Imate li ideju šta bi moglo i moralo da se promeni. Kakvim sindikatom želite da predsedavate?

– Bez volje i podrške sigurno ne bih prihvatila ovu veliku odgovornost i obavezu. Nezavisnost je 1990-ih bila primarno usmerena na promenu društva jer je to bio preduslov da bi se uopšte bavila „usko sindikalnim“ poslovima. Posle 2000. suočila se sa problemom kako tranzicione gubitnike aktivirati da se i dalje bore kad su im u velikoj meri očekivanja izneverena a velika energija potrošena. Sad je Nezavisnost pred izazovom da se u dinamičnijim vremenima brzo prilagođava ali zadržavajući svoje osnovne vrednosti, da bude fleksibilna sindikalna organizacija ali pouzdana. Najveći izazov će nam biti kako radnicima u nesigurnim poslovima, kojih je sve više, pružiti sigurno utočište, zaštiti ih. Želim da verujem da imamo strategiju za nove izazove i da ćemo zadobiti poverenje ali i ostvariti neka nova partnerstva. Znate, sindikat je dobrovoljna organizacija – ako ljudi prepoznaju Nezavisnost kao organizaciju u kojoj žele da budu sve je moguće, ako ne, oni će nas napustiti ili nam neće prići, nema prisile ni u jednom ni u drugom slučaju, ali nema sumnje da samo organizovan radnik može nešto da uradi – kolektivnom akcijom rešavate probleme, individualnom uglavnom samo možete da skrenete pažnju. Svesni smo mi svojih nedostataka ali nećemo da ih reklamiramo već hoćemo da radimo na tome da ih je što manje i da nam u tome pomognu mladi ljudi sa svojim novim idejama, i želela bih da u svom mandatu stvorim prostor za to.

* Procene su da je za deceniju i po pola miliona ljudi napustilo zemlju u potrazi za boljim životom. Kako da zadržimo mlade, stručnjake, sve ljude, jer očigledno je – u praksi se na svakom koraku to oseća – da nam ponestaje kvalitetne radne snage?

– Zadržaćemo ih ako im obezbedimo zapošljavanje na osnovu njihovih kompetencija a ne partijske knjižice, razvijenom mrežom socijalnih usluga, dobrom zaradom ali i ostalim uslovima za dostojanstven rad, mogućnostima za profesionalno napredovanje. Nažalost trend odlaska se ne zaustavlja, ne samo kod nas, ceo region se prazni i tako je još od nesrećnog građanskog rata 1990-ih. Nisam optimista po tom pitanju, možda je pandemija ovaj trend malo zaustavila ali zemlje EU će krajnje sebično, kad za to dođe vreme, pogurati nove talase kako bi nadomestili manjak radne snage u određenim sektorima u svojim zemljama. Godinama kao sindikat govorimo da će politika niskih zarada oterati ljude iz zemlje, sad slušamo poslodavce kako kažu da su podigli zarade ali da nema ko da radi – pa šta ste očekivali?!