Crnjanski i ja među soluncima

Mali emigranti, iz Amerike su svojom odlukom došli na Solunski front, uključili se u srpsku vojsku, i sa njom ostvarili pobedu u Velikom ratu. Mogao bih ovo što sledi reći na više načina, ali sam odabrao ovaj: u ogledalu istorije njihove su sudbine dobile univerzalni izgled. (Ili sam mogao reći: koračali su u ritmu te istorije, držali su korak sa njom.) Kako god, zato su ovde gde jesu. Ovo je mala apoteoza njihovoj volji, u osvit stote godišnjice Velikog rata.

Znam zašto su otišli u Ameriku, znam i kad. Obojica za kruvom. Ako niste razumeli ovaj lički sleng, krenuli su tamo za boljim parčetom hleba nego što su ga mogli naći u svojoj Lici. Ništa neobično, bio je to rutinski put evropske sirotinje toga doba, pred Prvi rat. Da li ih je – moje djedove – vuklo još nešto sem hleba? Ne znam, zapamtio sam iz priča jedino ovaj razlog.

Prvi je krenuo Dane Poznić. Selo iz kojeg je otišao je Omsica, rasuto po jednoj pitomoj župi, nedaleko od Gračaca. Natpisi na spomenicima na groblju (koji su pretekli do današnjih dana) bili su redom ispisani ćirilicom. Slavna, tolerantna, carevina Austrougarska! Pa ipak je nisu nimalo voleli. Car Vranjo, tako su izgovarali ime svoga suverena, uvek uz neki posprdan dodatak. Vredi, možda, zapamtiti taj detalj sa tim žilavim pismenima, ne bih isključio da su i ona odlučivala kad se pred mojim djedom pojavilo pitanje da li krenuti u rat za Srbiju. Srbiju, koja nije bila samo otadžbina Srba nego i te iste ćirilice.

Dolinom koja dodiruje Omsicu protiče bistra rečica, i kadar sam zamisliti melodramsku scenu da je i za njom moj deda pustio suzu na rastanku. Ko ne bi, treba je videti; ja sam je video pre nekoliko godina. Ukrcao se, elem, u brod u Avru, u Francuskoj, i stigao na Elis ajlend kraj Njujorka 5. aprila 1911. Brod Nijagara, koji je primao oko hiljadu i sto putnika (ni mali ni veliki), bio je pun najrazličitijeg sveta, pun – posebno – glasnih Grka. Prema podacima koji su o mome djedu ostali u brodskom dnevniku, izlazi da je imao devetnaest godina kad je stigao, zabeleženo je da ima kestenjastu kosu i oči (mada ja znam da su mu oči bile plave), da je pismen, po profesiji radnik za farmu, i da je sa 25 dolara u džepu.

Simo Cvetićanin došao je iz druge luke, iz Hamburga. Njegov je Meljinovac na jednom boku Plješevice, odakle je nezaboravan pogled na Unu. Ne znam s koje je strane stigao u Nemačku, ali je otud već bilo lakše. Seo je na brod Imperator, nov novcijat, koji je poput današnjih kruzera nosio četiri i po hiljade ljudi, i iskrcao se, opet na Elis ajlendu, 18. juna 1913. Njegov je brodski manifest zabeležio da je osamnaestogodišnjak, neoženjen, kose i očiju braon boje, da je pismen, da je zemljoradnik, i da ima onih uobičajenih 25 dolara u džepu. Moj ih je deda obmanuo u vezi s godinama, verovatno je morao: morao je biti punoletan. Stvarno je imao šesnaest. U Meljinovcu je, piše u tom dokumentu, ostavio oca Trivuna (čije ja ime nisam poneo očito samo sticajem okolnosti.) Nije mi poznato da li je mislio na Titanik, koji je potonuo godinu dana ranije; svejedno, priče o tome nesretnom brodu trajale su u našoj kući godinama i godinama. Ne sećam se ni to da li je spominjana Boginja slobode koja ih je dočekala na Elis ajlendu, čijom su idejom nadahnuti da se vrate u bitku za slobodu srpske zemlje. Ovde će biti umesno da se kaže još toliko da su išli na teške kuluke: Dane je nosio garanciju od Mile Jelače, iz Hibinga, Minesota. Tada je ta varošica imala petnaestak hiljada stanovnika, i ogromne rudnike olova. Dakle, u rudnik. Simo je išao kod Mile Spasića u Irvin, Pensilvanija. U okolini toga sela (tri hiljade ljudi), u blizini Pitsburga, kopao se bitumen. Opet rudnik. Da unesem malo vedrine, spomenuću da će se u Hibingu roditi mama Boba Dilana, koji će u ovome gradiću pola veka kasnije provesti detinjstvo. Možda i u ulicama kojima je prolazio moj djed iz Like.

Porazi od nadmoćnijeg neprijatelja, povlačenje preko Albanije, i posebno strašni ljudski gubici, naterali su Pašićevu vladu da razmišlja o regrutovanju novih snaga za vojsku, naravno izvan Srbije. Političku i pravnu platformu nije bilo lako uspostaviti, sve dok Amerika nije napustila svoju poziciju neutralnosti. Tada su vrbovanje, propaganda, i rad sa dijasporom i emigracijom postali dopuštene radnje, i tada su srpska diplomatija i vojska krenule u akciju. Moji su se djedovi odlučili! To je momenat koji je mene fascinirao od trenutka kad sam ga postao svestan. Dobrovoljci! Ništa ih nije teralo da iz Amerike kreću u jednu zemlju koja nije bila njihova domovina, u kojoj nikada nisu bili, u kojoj ništa nisu imali. Koja je za njih postojala kao neka čudna fatamorgana. U (svojoj) Austrougarskoj toga časa oni postaju dezerteri sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Stavili su, dakle, glavu na panj, a da ih niko na to nije terao. Nije Srbija bila ona klasična obećana zemlja – sve što su Pašić i Kralj poručivali da će im dati ako iz pakla rata izađu živi bilo je pet hektara plodne zemlje, i to ne u Srbiji nego u Makedoniji – obećana zemlja bila je ona koju su rešili da napuste. Ništa, dakle, nije stajalo ispred njih – evo mene sad sa rečenicom patetičnog Dobrice Ćosića – osim malo slave i časti. To su izabrali. Djed Dane prisećao se preda mnom časaka kad su napuštali Ameriku, sretnih kao kad se odlazi na svadbu. I jednog se Crnogorca sećao, sa livorom, koji je pretio onima što nisu bili rešeni da idu, da će im on skinuti glavu kad već neće Švabo.

Nisu moji djedovi bili avanturisti – to ne potvrđuje ni činjenica da je Simo pošao sa Rusima na Berlin, u Drugom ratu, i poginuo već u Mađarskoj – pa da bi avantura bila u osnovi njihovog opredeljenja. Ne. Bila je to svesna odluka. Sa pragmatične tačke gledišta pomalo nepromišljena, ovde su imali dolare u džepu, mukotrpno zarađene, ali dolare, tamo ništa – ali kad su to pragmatizam i idealizam išli zajedno? U Vojnom arhivu Srbije, u Fondu Vojske Kraljevine Srbije, postoji spisak pod imenom: Glavni spisak Jugoslovenskih dobrovoljaca došavših iz Amerike, gde je pod slovom S, pod brojem 363, zaveden Simo Cvetićanin, i pod slovom D, pod brojem 4354, Dane Poznić. Prvi je stupio u „rezervne trupe“ 30. avgusta 1917, sa dvadeset godina, a drugi 6. septembra 1918, sa dvadeset i pet. „Rezervne trupe“ bili su dobrovoljci.

Dobrovoljci su se sakupljali u Kanadi, pa su otuda, brodovima, na trošak Francuske i Engleske, prebacivani u Bizertu, u Tunis, na obuku. Tamo ih je, kao komandant kampa, čekao francuski admiral Geprat, slavan danas sa svojom beogradskom ulicom. Dane očito nije ni imao mnogo vremena za obuku. Moralo se brzo u rovove. U sećanjima dobrovoljaca koja sam slušao bilo je francuskih fraza iz te ekskurzije. U prezon, jedna je, recimo, bila česta. Adaptirana varijanta pretnje zatvorom, koja im je ostala u glavi, i dobila lički jezički oblik.

Na tome surovom povratku kući, preko bojišta, ima jedna specijalna epizoda vezana za djeda Simu: pre nego će krenuti iz Amerike, stao je pred nekog uličnog slikara da mu ovaj napravi uljani portret. Prošli su kroz rat i on i slika. Na njenoj poleđini samo piše: Klivlend, 1917.

Pobeda je izvojevana, i djed Simo doneo je iz nje ime Natalija, koje će kasnije nadenuti jednoj svojoj ćerci, u spomen na jednu bolničarku, Ruskinju, koja mu je vidala rane na frontu. Srbija je održala reč i taksirala im rodoljublje sa po pet obećanih hektara zemlje, ali ne u Makedoniji nego u Banatu. Sa ličkih planina bačeni su na rumunsku granicu, negde na sredinu rastojanja između Vršca i Bečkereka (Zrenjanina). Bilo je proleće 1922. I danas taj potez u polju zovemo Abazija: možda tu nekad stvarno jeste bila neka opatija, ali kad su došli moji djedovi – sad sa ženama i prvom decom, sa stokom (koju oni nikad nisu drugačije zvali nego blago), sa biljcima i kopertama, sa ličkim kapama i kožunima – tu su bile štale i magaze nekadašnjih spahiluka i imanja ugarskih veleposednika koje su na brzu ruku pretvorene u staništa. Sve je bilo na jednom mestu: i kokoši i guske, i konji i krave, i životinje i ljudi. Možda su turski hanovi ličili na Abaziju, možda današnji izbeglički centri. Deca su se rađala u štalama, u jaslicama, kao mali Isusi. Ali nikad nisam čuo, ne pamtim, da je neko to razdoblje od šest-sedam godina dok nisu iscrtane ulice novog naselja, dok nije nabavljen materijal, dok nisu – napokon – sazidane prave, lepe kuće, nisam, dakle, čuo da je iko to opisivao kao vreme nedaća, nevolja i muke. Sirotinja ne ume da pamti sirotinju.

Evo, na ovome mestu u ovu priču ulazi čovek iz naslova, glavom i bradom Miloš Crnjanski. Jesen je, 1923, Politika ga je poslala da iz Banata piše reportaže za nju. Tada on iza sebe ima samo Dnevnik o Čarnojeviću i Liriku Itake, ali svejedno, u prestonici je zvezda, samouveren, tu i tamo ohol. Kroz to naselje, kroz Abaziju, Crnjanski prolazi 8. oktobra i članak objavljuje dve nedelje kasnije, 23. Biće bolje da ga citiram nego da ga prepričavam.

„Šumice, bagrenje, duge, crvene štale“, piše Crnjanski. „Na goloj zemlji u blatu, bedne drvene daščare. Plastovi sena, brdski, probodeni motkom. Pri ulazu u nekadašnji spahiluk, sad nazvan Miletićevo, groblje sa mnogo krstača. Deca Ličana umrla pri naseljavanju. 1800 ljudi, 400 dece stanuje po tim štalama. Ne mogu da zidaju kuće i po ceo dan psuju. Tera se politika. Ljudi u poderanom odelu, uvek na okupu. Polovina je u Lici, ima ih i na radu po fabrikama…Svi se tuže i nemaju žita za zimu. Čitav zbor, gungula oko nas.“

I ovako poentira Crnjanski: „Nadzornik, dobrovoljac i sam očajno grdi. Brdski je to svet, čudan i lenj. Ali, ne treba preterati, nisu oni krivi. Treba tu konja, volova, a naročito reda. Ni žandarmi nisu mogli da ih nateraju da iščiste jarkove. Ovi ljudi, brdski, strani, glupi na ovoj zemlji, po ceo dan očajno sakupljeni, uzbunjeni svaki dan mržnjom okoline, propadaju, a sa njima i plodna dobra zemlja“.

Ima toga još, isto tako gorkog, i pomalo prezrivog, moj je tekst u poređenju sa tim prava limunada. Odluka mojih djedova da su kadri dati život za Srbiju nije ga impresionirala. Dve su glavne teze Crnjanskog, austrougarskog vojnika, potom dezertera, ali ne i dobrovoljca: da su dobrovoljci ovamo stigli rano, nevaspitani, i da ih je trebalo izmešati sa domaćim gazdama da savladaju gradivo banatskog seljačkog zanata. To je klasični odnos nađoša i dođoša u Vojvodini, ne mnogo različit i danas: prvi se trse pravilima i redom, drugi vitalnošću i energijom. Crnjanski su iz Ilandže, ni dvadesetinu kilometara od paklenog naselja dobrovoljaca koje opisuje, ali su ovi njemu jedan daleki, tuđ svet. Nije moguće da i moji djedovi nisu bili u onim naelektrisanim, nezadovoljnim gomilama kroz koje je prošao veliki pisac u ulozi Politkinog reportera. Sigurno su bili. I oni su tu kartali, pili, i terali izborne kampanje. I njih je – žao mi je, naravno – Crnjanski video kao deo malo divljeg, primitivnog plemena koje je nacionalno ispravno (kaže on to, baš tako), ali koje je civilizacijski u grdnom zaostatku.

Nezavisno od Crnjanskog dobrovoljci su držali do sebe. Upražnjavali su poneku mantru iz dalekog sveta u kojem su bili. Djed Dane govorio je dugo engleski, sa onom američkom bojom, iz kaubojskih filmova. Moja ga mati nije zvala tata, nego, po engleski, dada. Ulicama u selu dali su imena svojih važnih toposa iz bitaka. Rođen sam i odrastao u Kajmakčalanskoj, do moje bila je Solunska, itd. Srbovalo se postojano i tiho: trg u selu zvao se Trg Svetozara Miletića. Sve to nije promenila ni Rankovićeva uredba iz 1947. kojom su nove vlasti zabranile (!) savez dobrovoljaca. Izgradio se čitav jedan mentalitet, skrivenog prkosa ali nepokornog ponosa.

Nije se mnogo marilo za deformacije tog idealizma. Solunaštvo, kao nezajažljivi poriv naplaćivanja nekadašnjeg junaštva, nije bio – smatrali su – deo njihovih života. Niti su šta ekstra tražili, niti su šta dobijali. Djed Dane primio je prvu invalidninu kad je prešao osamdesetu. Malo je teže bilo sa kompromitacijom imena dobrovoljac koju su napravili Arkan i društvo. Posledice jesu teške, ali se veruje – mi verujemo, potomci dobrovoljaca – da će ipak ostati da živi samo ono koje je bilo prvo. Prvo, i pravo.