Dimitrije Tucović (2): Učitelj energije

Da li su u Srbiji građani ostvarili sve svoje snove i da li žive u najboljem od svih svetova? Zar Balkan ne liči više na onaj od pre sto godina, zar mu ne prete novi ratovi i zar ne prolazi kroz tešku hipnozu velikih sila i njihova međusobna trvenja? Niko ne pita gde su knjige Dimitrija Tucovića i šta u njima piše, gde su plodovi njegovog života, već gde su ostaci smrti. Dakle, gde su njegova Sabrana dela? Pokušajte da ih nađete. U antikvarnicama i knjižarama kažu da ih niko ne traži, u bibliotekama ih niko ne posuđuje, tu i tamo samo “Srbiju i Arbaniju”. Preostala je samo fetišizacija imena i kostiju.

Milioni automobila i ljudi se obrnulo oko njegovog spomenika i groba na Slaviji, a gotovo da ništa ne znamo o njemu, ponavljaju se fraze “levičar”, “radnički vođa”, “socijaldemokrata”. Među “nacionalnim” istoričarima zavera ćutanja, mada je Tucović nacionalniji od svakog od njih, uostalom branio je domovinu s puškom u ruci i na tom položaju ga je “našla smrt”. Na svu sreću su tu Dubravka Stojanović i Latinka Perović da spašavaju nacionalnu čast i ustvrđuju da je Tucović “glas iz budućnosti”. Javnost je indiferentna prema njegovoj radničkoj i nacionalnoj borbi, nema radoznalosti čak i sada kada ga šesti put sahranjuju. Imam utisak da trenutno jedino moja malenkost u celoj Srbiji sedi sa deset knjiga Sabranih dela na stolu i uporno prelistava i čita, prolazeći u sobnoj tišini kroz tu verbalnu vatru, analize, retorski zamah u pokušaju da Srbiju probudi. Brzo se čita, vrlo je jasan i koncizan. Asocijacije sa našim vremenom su neminovne. Svaki tekst fijuče kao metak, svi zajedno su granata koja od Pašića i njegove vlade, i bilo koje slične vlasti, pravi krater.

Dimitrije Tucović je najsavremeniji mislilac naše sudbine i opstanka. Uprkos tome što su mu dnevnike pokrali i najverovatnije uništili, za njim su ostali sabrani govori, članci i pisma i oni su njegovi memoari, ali i iz dana u dan i gorki dnevnik Srbije u belle epoque od 1901. do 1914. godine.

Dragoljub Jovanović ga je nazvao “učiteljem energije”. Brzina misli i reagovanja munjeviti, oštroumnost beskompromisna oštrica brijača. Samim sobom i delovanjem je uozbiljio političku javnost. Izvanredno obavešten, svejedno da li se radilo o Užicu, Leskovcu ili Berlinu. Najavljivao je neminovnost svetskog rata i tumačio uzroke, upozoravajući srpsku vladu i oficire da se klone militarizma.

Tucović je jedinstvena pojava u modernoj istoriji Srbiji, u takvoj kakva je bila i kakva jeste deluje kao biće sa neke druge planete. Pun znanja, bez endemskog čaršijskog licemerja, otvoren, bez lokalističke isključivosti, kosmopolita, samokritičan, dosledan, asketa sa dubokom empatijom za ponižene i odbačene.

Pojavljuju se danas stavovi da je doba pre 1914. godine bilo zlatno doba Srbije. Bila je to, navodno, svake hvale vredna balkanska imperija, i posle rušenja Jugoslavije, vratimo se njoj. Dimitrije Tucović je, međutim, opisao njeno nemilosrdno bespuće pa uteruje u laž hvalospeve.

On se javlja “Radničkom listu” u julu 1901. godine iz Užica i opisuje užasnu nemaštinu i “bosotinju”. Opao je opančarski zanat, jer se u tim jugozapadnim krajevima Srbije “do skora smatralo za sramotu ići bos, a sad se retko ko i viđa obuven”. Ima bezbroj kuća u kojima je po deset-petnaest duša sa svega jednim parom opanaka koje se nose samo kada se ide u varoš. Zbog oskudice u obući mnogo sveta ne ide u crkvu. Retko ko kupuje novu obuću a u radnjama leže velike gomile sasvim iscepane, neupotrebljive obuće, ali ogoleli narod kupuje te jade, pa ih onda vezuje, zašiva i krpi.

Tucović opisuje gotovo neljudsku mizeriju iz koje smo potekli. Za stanovnike te Srbije sve je bilo skupo, čak i elementarno preživljavanje, najjeftiniji je bio njihov život pa ih je režim bacao u ratove.

Nijedan tren života građana Srbije za njega nije bio banalan ili slučajan, već ga je sagledavao i objašnjavao u totalitetu života na planeti. Da bi se objasnila skupoća u Srbiji, morao se odrediti njen položaj u svetskoj kapitalističkoj privredi i izložiti privredna i finansijska politiku njenih vlasnika.

Srbija je, tvrdi Tucović, formirala svoju državu u dodiru sa inostranstvom kao agrarna zemlja sa vrlo primitivnim načinom rada i nerazvijenom tehnikom. Novopečeni su političari, dojučerašnje golje, na Zapadu videli gotovu državu i istu takvu su hteli i oni da imaju i da liče na otmenu evropsku gospodu. Imitirajući Zapad oni su na privredno slabe podanike navalili nesrazmerno velike državne troškove za izdržavanje njih, vojske i administracije. Kosta Stojanović, matematičar, ministar, radikal i kasnije veliki protivnik Nikole Pašića, potpuno se slagao sa liderom socijaldemokrata o načinu kako se uspostavio birokratsko-monarhistički režim.

Skorojevići su zadovoljavali apetite, otkrivao je Tucović, neprestanim zaduživanjem zemlje u inostranstvu. Srbija je ušla ne samo u “tesne trgovinske, već i u teške dužničke odnose sa Evropom”. Paraziti i parazitske ustanove su se održavali otkupljivanjem agrarnih proizvoda po bagatelnim cenama. Sve što je zarađeno odlazilo je na otplatu kamata, dugova i za nove vojne nabavke. Stvarnost je bila surova, vladari Srbije nemilosrdno sebični i Tucović zaključuje:”Da bi sebe oslobodili podnošenja državnih tereta, vladajuće klase su ih prevalile putem posrednih poreza na leđa privredno upropašćenog naroda i njegovo propadanje ubrzale”. Živeli su “evropski” uz pomoć evropskih kredita, ali nisu dozvoljavali da im se Evropa “meša” u mesto njihovog uživanja, i taj svoj otpor su nazivali patriotizmom i bili su spremni da ceo narod bace u pogibiju da bi odbranili sinekure.

O “zlatnom” dobu Tucović, savremenik, piše sledeće:”Ako se baci jedan opšti pogled na ceo naš privredni i državni život, zaprepastiće nas fakat da je Srbija “moderna” samo po svojim parazitskim ustanovama, formama vladavine i državnim teretima a da njima ni u koliko ne odgovara veoma nerazvijena, upravo stagnirana privredna snaga zemlje i beskrajno nisko blagostanje naroda…”.

Šta je u “zlatnoj” Srbiji od 1901. do 1910. uzrokovalo takvu skupoću da su hleb i meso za devet godina poskupeli 30 odsto, industrijske proizvode je retko ko mogao da kupuje, a nadnica je povišena za samo 14 odsto? Tucović odgovara: varvarska privredna i finansijska državna politika. Carine su bile nesnosno visoke i veće nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Dostigle su visinu prave prohibicije. Sto kilograma šećera je u Hamburgu koštao 20,45 dinara, a u Beogradu 110 dinara. Uvoz šećera iz Nemačke je bio onemogućen visokom carinom čime je bio obezbeđen monopol preduzećima u zemlji da podignu cene i preko prohibitivne carinske stope. Potrošačke mase su bile izložene besprimernoj udruženoj pljački države i kapitalista koju je omogućavala sama vlada Nikole Pašića. Vlada je, slikovito opisuje Tucović, stavila narod između dva vodenična kamena koji su pretili da ga samelju: između skupoće i malih sredstava za život. Visoke cene industrijskih proizvoda vladajući sloj nisu zabrinjavale jer je putovao i kupovao u inostranstvu. Engleski diplomatski službenik je u izveštaju iz Beograda konstatovao da supruge ministara i ostale sitne buržoazije ne kupuju štofove proizvedene u Paraćinu, već da znaju tačno šta se u kojoj radnji u Parizu može nabaviti.

Pašić je Tucovića nazivao “izdajnikom”. I danas se oni koji imaju kritički odnos prema Pašiću i radikalima nazivaju “izdajnicima”. Tucovićev otac je bio pravi skromni i rodoljubivi, srpski sveštenik, brat pukovnik, sam Tucović je bio asketa, plećat i dvometraš (verovatno bi danas bio košarkaš), rasni Srbin, a patriotizam je dokazao odlaskom u rat iz kojega se jednog jutra u Kraljevu Pašić iskrao i pobegao zajedno sa vladom i poslugom preko Crne Gore na Krf, državnim službenicima koji su ostali preporučio da se u Vrnjačkoj Banji predaju Austrijancima, a svog ličnog bankara, Avramčeta, poslao je u Ženevu da brine o novcu. Tucović je po Evropi putovao radi učenja, znao je nekoliko jezika. Pašić je putovao iz uživanja i lične koristi, a nije znao nijedan strani jezik.

Tucović je po Nemačkoj i Skandinaviji, Sloveniji i Hrvatskoj obilazio napredne socijaldemokrate, prisustvovao njihovim zborovima i predavanjima, bio u prijateljstvu sa Karlom Kauckim, Augustom Bebelom, Karlom Renerom. Nedeljama i mesecima je Pašić živeo u Trstu, na austrougarskoj rivijeri od Venecije do Opatije i Briona, trebalo bi samo pogledati reklamne postere sa početka veka kakav se provod nudio na “Adriatiku” sa evropskom plutokratijom i umetnicima. Industrija oglašavanja upravo tada doživljava svoj procvat: reklamiraju se sva dokoličarska uživanja, sa panoa su mamile putene žene, otmeni džentlmeni, vina, likeri, piva, paštete, putovanja po Orijentu. Srednjim i višim klasama se činilo da žive u raju. Možda je u tršćanskom restoranu Stela Polare da Pašića sedeo DŽejms DŽojs, možda su se mimoišli na Pjaci Unita i možda je DŽojs negde u Uliksu pomenuo Bajinu bradu? Možda se u Veneciji mimoišao sa Marselom Prustom? Iz Trsta se luksuznim brodovima i vozovima putovalo na sve strane globusa.

U komforu belle epoque razvlačila se srpska “gospoda”, trudili su se da makar malo budu kao čuvene trošadžije (big spenders) iz džet-seta, ta je sveža balkanska dokoličarska bratija (još-ne-klasa) žustro učestvovala u Grand tour, putovali su i odsedali po Grand hotelima, uživali u nemačkim, austrijskim, italijanskim, švajcarskim alpskim termalnim izvorima. Predavali se toplim kupkama za zdravlje i odmor, pili isceliteljske mineralne vode San Pelegrino i Evian za večni život. Nemačka tajna policija je imala dobru priliku da upozna njihove navike, slabosti, ličnosti. Pića i hrana visokog kvaliteta, otmena i skupa moda – punili su radnje na čijim izlozima je pisalo Novita! Ultima Collectione! Per Uomo! Per Signora! Pašić, predsednik vlade jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope, oblačio se po najskupljoj evropskoj modi, u engleskim štofovima, ne propuštajući nijedan dragoceni detalj od ukrasnih igli do otmenog štapa, od čipkanih rukavica do sjajnih cilindara. Ništa njemu ili njegovoj porodici nije bilo sašiveno u Beogradu.

Britanski istoričar Erik Hobsbaum je uočio da je taj period i danas izazov za zabavljače masovne kulture, modne dizajnere i istoričare. U posmatranju ove epohe on istoričare deli na one koji gledaju nazad i na one koji gledaju napred. Prvi su skloni da belle epoque nostalgično posmatraju kroz pozlaćenu izmaglicu kao izgubljeni raj srednje i više klase koji ne bi bio izgubljen da se nisu dogodile nepredvidljivi nesrećni slučajevi koji su doveli do svetskog rata, ruske revolucije i niza drugih događaja zbog kojih je svet pre 1914. potonuo. Druga grupa istoričara se suprotstavlja teoriji diskontinuiteta i smatra da su upravo u svetu pre 1914. narasle snage koje su ga uništile i u kontinuitetu su svet razvijale dalje i dopiru do našeg vremena. Tada su nastale avangarde od politike, nauke i kulture i pod opštim imenom “modernizam” oblikovale su celi dvadeseti vek. Za samo petnaest godina aktivnog života Dimitrije Tucović je genijalno anticipirao stvarnost dvadesetog veka.

Na vlast se uz pomoć prevara i nasilja popela, pisao je Tucović 1908. godine o Pašiću i radikalima, jedna pljačkaška kompanija za eksploataciju prirodnog bogatstva i radne snage, koja vodi politiku ne radikalnog lečenja društvenih zala, već radikalnog upropašćivanja slabih, politiku lažnih liferacija, partijskih koncesija, paušalija, potkupljivanja, haranja, krađe i prevare. A članovi te kompanije, kojima “sveto stanje” zlatna jaja nosi, jesu ministri i poslanici, partijski šefovi i izborni korteši… Radikalski je režim, u stvari, jedna akcionarska kompanija, čiji je direktor Nikola Pašić, čovek koji nije imao krunu na glavi kao Luj Filip, ali koji je imao sve ostale moralne osobine za jedan takav režim… Oni se trude da se što brže i što više obogate, da se obogate pošto-poto, da se obogate globljenjem naroda.

Ovaj je tekst sa naslovom “ Izdajstvo za izdajstvom” Tucović pisao pet godina posle krvavog masakra koji je 1903. izvršen nad kraljevskom porodicom i srpskom vladom da bi utvrdio da se sve ono što su prevratnici obećavali nije obistinilo. Narod se tada, nahuškan, poradovao da je došlo vreme obećanog spasenja i dočekao je da na vlasti vidi Radikalnu stranku za kojom je išao i za koju se fanatički zalagao čitav ljudski vek – “neprijatelji, u kojima je on gledao uzroke svega zla, ležali su pobeđeni i poubijani; oni se dakle nisu mogli povampiriti, uzrok je zla, dakle, radikalno otklonjen”. Ali se narod prevario, jer koristi nisu pripali većini naroda koja je Radikalnu stranku iznela na površinu, već radikalima i njihovim tajkunima sa kojima su se vođe uortačile, pa zajedno preko poreza, carina i monopola pljačkale narod. Kada su došli na vlast radikali su podigli poreze za 48 odsto.

Ne stoji primedba da je Tucović kao socijaldemokrata i marksista napadao “mladu srpsku buržoaziju” ne želeći da vidi njen značaj za kapitalistički razvoj zemlje. U knjizi “Balkanske ekonomije 1800-1914, evolucija bez razvoja” Michael Palairet je pokazao da su razvoj kapitalizma i industrijalizaciju sprečavali državna korupcija, ksenofobija i zavist u srpskoj upravi, i palanačka, sitno-prevarantska, “etika” obmanjivanja stranih firmi pa se posao dovodio do propasti. Političari i njihovi činovnici su trijumfovali nad ekonomskom racionalnošću. Strani investitori su smatrali da je Srbija visoko rizična za ulaganja. Radna snaga jeste bila jeftina, ali potpuno nestručna i nepismena, bez ikakvih veština i znanja za nove mašinske tehnologije. Nepismene ljude su političari vrlo lako preko sveštenika podizali na “patriotsku” pobunu protiv stranaca. A najmanji zastoj ili prekid u poslu bili su dovoljni da se ugovor poništi i monopol da nekom domaćem rivalu. Noćna mora su bili sitni činovnici koji su se, ukoliko im nije bio isplaćen mito koji su očekivali, pravili da ne vide uništavanje firme. Strani preduzetnici su se žalili i na radničke pokrete (znači i na Tucovića) jer su stalno napadali strane firme zbog većih nadnica stranim radnicima. Strani stručnjaci, mahom Česi, Nemci su bili dovođeni nerado pošto su bili skupi, ali domaći radnici su jednostavno bili bez ikakvih kvalifikacija, a nepismene teško ih je bilo poučiti, nisu imali radnu disciplinu i mogli su biti upotrebljeni kao kočijaši, nosači, posluga, pomoćno osoblje. Strane firme su morale da dovode čak i knjigovođe, jer takvog kadra nije bilo ni u zametku.

Tucovićeva kritika “eksploatacije” bila je više uperena na vladu, nego na strane preduzetnike. Napadao je vladu što nije više zaštitila radnike kada je ugovarala poslove sa strancima. Zašto sa demonskom ravnodušnošću gleda kako se radnici šalju u smrt ili u sakaćenje? Zašto naši radnici nemaju ona ista prava koja imaju u Evropi čim izađu iz domovine? A to je značilo osmočasovni radni dan, dane odmora, pravo na penzije, zaštita od povreda na radu i isplaćivanje odštete, pravo na bolovanje, zabrana dečijeg rada. Potresan je njegov izveštaj “Mali mučenici iz leskovačkih fabrika” iz 1914. godine. U tekstilnim fabrikama Ilića, Teokarevića i Petrovića radilo je četrdeset osmoro dece od sedam do šesnaest godina, među njima sedmoro muškaraca, ostalo devojčice. Radili su po dvanaest sati na smenu, bili su “upropašćivani i tučeni, pa kada bi polumrtva od rada i torture popadali, dolazili su im noću roditelji i nosili ih kući… Iz leskovačkog fabričkog pakla, mi sasvim ozbiljno pitamo: ima li u buržoaskoj javnosti i žurnalistici ljudi? ”.

Mlada srpska buržoazija i birokratija se odnose brutalno prema većini stanovništva. Kritikovao je način dodeljivanja koncesija i monopola. I sam Pašić, šef vlade, osuđuje Tucović, grabi se za koncesije. Strane investitore, na primer fabrikante šećera na Čukarici, vlada je na 20 godina oslobodila plaćanja carina na alat, mašine, prerađevine, a na tri godine na carine za uvoz sirovog šećera. Na 20 godina ih je oslobodila od svih posrednih i neposrednih poreza; ugalj im daje po ceni koštanja, na železnicama imaju 25 posto popusta. Oslobođeni su carine na izvoz svih svojih artikala. Na taj način, računao je Tucović, srpska država pod radikalima izvlači sto miliona dinara iz džepova radnog naroda i trpa ih u džepove nemačkih kapitalista.

U Nemačkoj poslodavci su sami snosili troškove osiguranja i povređenim radnicima i porodicama poginulih plaćali su doživotnu rentu. Srpska vlada je međutim njima dozvolila da naprave radničke fondove za osiguranje od nesrećnih slučajeva u koje uplaćuju sami radnici po dve trećine svojih malih nadnica. Ministar narodne privrede Pašićeve vlade potpisao je sledeći “humani” cenovnik: Za gubitak šake, ruke, noge ili stopala odšteta je dve hiljade dinara; za gubitak zdravog oka 600 dinara, za gubitak kažiprsta 400 dinara, za gubitak dva prsta 240 dinara, za palac na nozi 200 dinara. Na takvo taksiranje radničkog tela, svojih građana, pristala je “patriotska” srpska vlada.

“Naše novinarstvo nema više sa životom našega naroda nikakve veze” – mada bi se i danas isto moglo reći, ovu rečenicu je Dimitrije Tucović napisao februara 1914. godine u vozu Beograd – Užice. Optužio je ondašnje novinare i da nisu novinari, da takvi kakvi jesu srpskoj javnosti nisu potrebni, pošto iz Beograda ne mrdaju, tako i da ne znaju kakvo je stanje u zemlji i pod kojim uslovima narod živi i od čega strada. Od beogradskih novinara su se mogli saznati svi tračevi, pada li vlada ili ne, koji se ministar smenjuje a koji naimenuje, moglo se čuti šta je rekao ovaj ili onaj evropski ambasador. Ali pojma nisu imali kako živi sirotinja u unutrašnjosti odbačena i od države i od opštine, niti su znali da zaraze i skupoća tamane čitave krajeve. Svi prestonički novinari su se predali prestoničkom diplomatiziranju a predvodila ih je radikalska i vladina “Samouprava”, pa kao da je sva štampa imala jednu redakciju, presbiro i jednog redaktora.