Đango Rajnhart i nacistički oficir

Ova oduševljena reakcija Đanga Rajnharta na muziku Luja Armstronga promenila je istoriju džeza. Najznačajniji gitarista svih vremena (prema oceni kritičara) u svet muzike uveo je novi stil – „ciganski džez“.

„Džez me je osvojio, jer sam u njemu otkrio savršenstvo forme i instrumentalnu virtuoznost, kojima sam se uvek divio u klasičnoj muzici, a kojih u popularnoj muzici nema.“

Đango je romska reč, prvo lice jednine, i znači biti budan, probuditi se. Rajnhartu je majka podarila ime na rođenju 23. januara 1910, u romskoj prikolici na nekom drumu u Belgiji.

Otac napušta porodicu u Đangovom dečačkom uzrastu.

Već kao dvanaestogodišnjak, samouk, dečak virtuozno svira bendžo, a potom i gitaru tehnikom glasnog, jasnog i zvonkog stila. Zarađuje za život svirajući u plesnim dvoranama po Francuskoj.

Godine 1928, u požaru u prikolici koji je nehotice izazvao, zadobija opekotine drugog stepena. Domali i mali prst na desnoj ruci, stopljeni plamenom, ostaju mu paralisani. Opšte je mišljenje da više nikada neće moći da svira, no upornom vežbom uspeva da se oporavi – svira na potpuno nov način izvodeći solo deonice sa dva prsta.

Tridesetih godina Đango se u potpunosti posvećuje gitari. Selmer, akustična gitara sa šest žica, snažnog rezonantnog volumena i ekspresivnosti postaje i ostaje njegov omiljeni instrument.

Otkriće džeza u koji uključuje tradicionalnu romsku muziku i susret sa Stefanom Grapelijem, mladim briljantnim violinistom srodnih muzičkih interesovanja, trajno će odrediti Đangov muzički stil. Gde god se ukaže prilika, njih dvojica nastupaju zajedno, stiču ozbiljan ugled i – slavu.

Godine 1934. čuveni pariski „Hot club de France“ vođen Šarlom Deloneom, sinom poznatih umetnika Robera i Sonje Delone, predlaže Đangu i Stefanu da osnuju Kvintet klub. Kvintet čine Rajnhartov brat Jozef / Džozef, Rože Šaput, gitarista i Luj Vola, basista. Rože ubrzo biva zamenjen Đangovim najbližim prijateljem romskog porekla, Pjerom Baro Fere. Kvintet postaje najpoznatiji džez ansambl, sačinjen isključivo od žičanih instrumenata. Vokal Fredi Tejlor izvodi izuzetno popularne pesme kao što su „Georgia on my mind“, „Nagasaki“… Snimaju prve ploče, a već 1935. „Deka“ snima čak tri albuma Kvinteta. U pariskom umetničkom Salonu R-26 Rajnhart i Grapeli nastupaju redovno, razvijajući svoj jedinstveni muzički stil. U novom ključu svinga izvode Baha, Lista, inovativnu verziju „Marseljeze“… Delone ohrabruje Đanga, koji nikada nije savladao notno pismo, da komponuje simfoniju.

Đangova i Grapelijeva muzika osvajaju najpre Englesku, potom i Ameriku. Uz američke džez muzičare učestvuju u džem-sešnima i radijskim emisijama. Đango je uz rame sa svojim uzorom Lujem Armstrongom, potom i sa Dizijem Gilespijem. U trenutku izbijanja rata nalaze se na turneji u Engleskoj. Đango strahuje za vlastiti život i vraća se u Pariz, Grapeli ostaje u Londonu.

Tokom rata, Đango u nekoliko navrata uspeva da pobegne iz Francuske i tako izbegne nacistički progon Roma. Bezuspešno. No, neočekivanom igrom sudbine stiče moćnog zaštitnika.

Jedna fotografija iz 1943. godine, snimljena ispred pariskog noćnog kluba Sigal („La Cigale“), otkriva šokantnu družinu. Uz Đanga, trojicu „crnih muzičara“, jednog Jevrejina, prijateljski nasmejan je i visoki oficir Trećeg rajha u uniformi Luftvafea, Ditrih Šulc-Ken!

Zaljubljenik u muziku, Šulc-Ken je već u ranom detinjstvu pohađao časove klavira i violine u svom rodnom Zonebergu. Potom je studirao muziku, ekonomiju i jezike na univerzitetima u Frajburgu, Frankfurtu i Kenigsbergu. Ekonomiju će kasnije i doktorirati, no muzika ostaje njegova najveća strast.

Godine 1934. osniva prvi nemački džez klub „Sving klub“ u Kenigsbergu i postaje stalni član Beloneovog „Hot club de France“.

Od 1935. radi u nemačkoj gramofonskoj industriji. Godinu dana kasnije postaje urednik za džez muziku i Telefunkenu.

Početkom rata pristupa elitnom odredu Luftvafea. Uprkos visokom nacističkom činu i dalje je bio čest posetilac „Hot kluba“ i zaljubljenik u Đangovu muziku.

Đango je na vrhuncu slave i bogatstva koje nemilice rasipa. (Jednom je kupio rols-rojs za gotov novac i unajmio šofera da ga vozika velikom brzinom dok bi se na zadnjem sedištu odvijala zabava. Vozač je na kraju izgubio kontrolu nad vozilom i svi su završili u jarku. Tvrde da je Đango samo slegnuo ramenima i udaljio se pešice.) Na crnom tržištu za jednu se njegovu ploču može dobiti dva kilograma butera. Zahvaljujući „đangomaniji“, džez postaje metafora otpora i borbe za slobodu. No, to je vreme porajmosa, romskog holokausta. Polovina njegove porodice je u koncentracionim logorima, Đango je duboko nesrećan. Iz noći u noć, neoprane kose natopljene briljantinom, s večitom cigaretom obešenom o donju usnu, svoje muziciranje završava brzim arpeđom. To je znak da je svirka okončana i da može da se prepusti utapanju u alkohol.

Jedne od pijanih noći iznenada mu je prišao Šulc-Ken i nešto šapnuo.

Izašli su iz kluba. Pripit, ali i uplašen, Đango se naslonio na zid, dok je Šulc-Ken neprestano govorio: „Jednom je jedan mudar čovek rekao – čemu se obraćati Platonu kad neki saksofon može podjednako dobro da nam nagovesti drugi svet! Ne plašite se! Razumite i pamtite, vi uvećavate zbir remek-dela i ja nikada, nikada neću dozvoliti da vam se bilo šta loše dogodi! Potom je govorio o muzici kao načinu da se pojmi večnost, o Mocartu zbog čije se muzike više ne boji smrti, o Gebelsovom nakaznom viđenje sveta… Govorio je i govorio i govorio. Đango nije razumeo nijednu reč. U jednom se času zateturao, žestoko udarivši glavom o zid i povrativši u mlazu, Šulc-Ken ga je obujmio, postavio na noge, poljubio u čelo, paradno salutirao i potom zauvek nestao.

Đango je preživeo rat bez većih muka.

Godine 1943. se ponovo oženio i dobio sina Babika, koji je takođe postao slavni gitarista.

Nakon rata ponovo se udružuje sa Grapelijem. Na turneji u Americi izvode uvodnu numeru Djuku Elingtonu, sviraju u Karnegi holu…

Godine 1951. povlači se iz muzičkog života u Samoa na Seni kraj Fontenbloa.

Vreme uglavnom provodi pecajući.

Šesnaestog maja 1953. umire od posledica masivnog moždanog udara. Tim povodom Stefan Grapeli izjavljuje: „Svi su voleli Đanga, uključujući i naciste!“

Reakcija Žana Koktoa je uzbuđena i duboko emocionalna. „Čudesna poezija deteta lopova, čitača sudbine iz staklene kugle i sanjara belih konja, ispratila je tvoj odlazak. Preobražaj musavog karavana u sportski automobil nije bio tvoj jedini talenat. Postao si onaj koji rifovima pretvara gitaru u nebeski instrument. Tvoji su ritmovi dopirali do samog jezgra života. Tvoja je gitara umela da se smeje i da plače u isto vreme. Ako dočekamo poslednje dane čovečanstva, možda ćemo čuti tvoje aranžmane kako se pretvaraju u trubu Apokalipse (…) Živeo si život na način o kojem svi sanjamo – u ciganskom karavanu.“

Na vest o Đangovoj smrti, Boris Vijan je mirno zaključio: „To je tek neslana šala! Ne može umreti onaj ko je besmrtan!“

P. S.

Godine 1937. Đango komponuje „Minor swing“ koji se smatra njegovim amblematskim delom, napisanom u ključu A mol. Osim kratkog uvoda i završnice „Minor swing“ ne poseduje striktnu melodiju već ponavlja sekvence uz stalno izvođačko improvizovanje. Uvod čini set arpeđa praćen promenama ritma i repeticijama koje pružaju mogućnost visoke solističke virtuoznosti.

Prema svedočenjima, Đango je, snimajući prvu u nizu ploča ovog remek-dela, načinio posvetu Šulc-Kenu, kratko promrljavši: „Dr Džezu u čast!“

U najužem izboru za prošlogodišnjeg dobitnika Ninove nagrade našao se roman Mire Otašević „Gorgone“ u izdanju Geopoetike iz Beograda. Autorka u ovoj beletrističkoj knjizi donosi fragmente iz biografija niza znanih i neznanih ličnosti različitih profesija kojima je zajedničko to što su se opirali zlu i bezumlju u okruženju i vremenu u kom su živeli.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz knjige Mire Otašević „Gorgone“ o velikom umetničkom prijateljstvu i uzajamnom uvažavanju u zlom vremenu Drugog svetskog rata, između slavnog gitariste romskog porekla Đanga Rajnharda i nemačkog nacističkog oficira Ditriha Šulc-Kena. Izbor i oprema teksta redakcijski.