Dobro isplaniran sukob

Prvi potez pak povukla je dama, bivša potredsednica radikala i gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković, javno progovorivši o problemima vođsta, kada je u martu isključena iz SRS. „Rekla sam mu 'Tomo, nisam ja meta nego ti'. Tomin potez je vrlo dostojanstven, na političkoj sceni i u SRS više ništa neće biti isto“, izjavila je Gojkovićeva, čim je prošle subote u šturom saopštenju objavljeno da je zamenik predsednika stranke i šef poslaničke grupe podneo ostavku. U petak je Centralna otadžbinska uprava trebalo da Nikolića smeni i sa poslednje važne stranačke funkcije – sa mesta predsednika Komiteta za odbranu Vojislava Šešelja. „Moj muž je doveden u situaciju da razmišlja o životu i smrti“, ovako je na indirektan način Šešeljeva supruga Jadranka opisala reakciju i dalje formalnog lidera radikala na Nikolićevu ostavku.

Test snage

Neposredno pre nego što je sukob Nikolića i Šešelja postao potpuno javan, analitičari su procenjivali da će onaj ko izgubi živce i prvi počne medijsku bitku izgubiti rat. U tom smislu, Nikolić se dao isprovocirati istupima stranačkih koleginica Nataše Jovanović, Vjrerice Radete i Gordane Pop Lazić, koje su za skupštinskom govornicom „proklele“ svakog radikala koji se sastane sa predsednikom Srbije i DS Borisom Tadićem. Ali, savršeno je očigledno da Nikolić trenutak kada će „izgubiti živce“ nije odabrao slučajno i baš usred rasprave o sporazumu o pridruživanju EU. „Da se oštro suprotstavite svim pokušajima da se Srbija uključi u Severnoatlantski pakt i u Evropsku uniju, jer su tamo koncentrisani svi tradicionalni srpski neprijatelji…Da nikada ne ulazite u bilo kakvu koaliciju sa Tadićem, Koštunicom i drugim srpskim izdajnicima“, napisao je Šešelj u svom već zaboravljenom testamentu krajem 2006. tokom štrajka glađu u haškom pritvoru.

Nikolić je izračunao da je za oslobađanja od Šešelja i njegovog lošeg brenda, vredno platiti cenu stvaranja nove stranke, posebno ako će ona računati na dvadesetak poslanika u parlamentu Srbije, koliko se dosad priklonilo novom klubu Napred Srbijo. Samim otvaranjem pitanja vođstva, Nikolić je uspeo da pokrene izvestan demokratski proces u SRS-u, pošto je sada neka većina na stranačkim organima potrebna za nešto (disciplinski postupak, isključenja, izbor novog Šešeljevog zamenika), umesto prethodne jednoglasnosti i aklamacije. Tu je svoj manevarski prostor našao generalni sekretar radikala Aleksandar Vučić, čiju ambiciju da preuzme SRS nikako ne treba zanemariti. „Za mene postoji samo jedna, moja Srpska radikalna stranka. Kada budem konkretno odlučio za koga ću se opredeliti, konkretno ću o tome i da govorim, ali kasnije“, rekao je Vučić jednom tabloidu, demantujući vesti koje su se istog dana pojavile u više novina da se priklonio Nikoliću i za koje je vrlo verovatno sam glavom i bradom bio izvor. To „kasnije“ može mnogo šta da znači, a u situaciji vanrednog „otadžbinskog kongresa“, ukoliko Nikolićeve pristalice uspeju da ga sazovu (šešeljevci nisu međusobno saglasni u vezi s tim, dok prudužena Šešeljeva ruka u liku Dragana Todorovića navodi da statut ne predviđa takvu mogućnost, dotle Pop Lazić veli da će može biti zakazan na zahtev petine opštinskih odbora). Nepotvrđenom informacijom da je na službenom putu u Hagu i izbegavanjem da u kameru kaže svoj stav, Vučić koji je sve samo ne medijski nepismen, testira kakve su mu šanse da postane lider SRS i čini se da nisu male.

Nož u leđa

Kako god, iza kolosalne medijsko-politčke borbe po veštini prilično izjednačenih takmaca, jedno od najzanimljivijih pitanja jeste ko je ustvari prvi shvatio da mora da se reši ovog drugog radi ličnog političkog opstanka.

„Ima tome već godinu dana. U parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope izborili smo se da ubace amandman kojim se osuđuje ponašanje Haškog tribunala prema Šešelju. Shvatili smo to kao veliku njegovu i našu pobedu…. Onako veseli i radosni Dragan Todorović i ja izlazimo, kada me zove Šešelj i kaže da sam mu zabio nož u leđa…Citiram ga doslovce. „Sada će početi suđenje a ja za to nisam spreman. Ja u šoku“, ovako pomalo epski, ali i proevropski glasi Nikolićeva verzija priče data šampi.

Na inicijativu Tomislava Nikolića u Kragujevcu je početkom 1991.

godine došlo je do ujedinjenja njegove, Narodne radikalne stranke i Srpskog četničkog pokreta Vojislava Šešelja nakon čega je formirana Srpska radikalna stranka.

Tada je za predsednika SRS izabran Vojislav Šešelj, a za potpredsednika stranke Nikolić, koji je do sada tri puta biran za zamenika predsednika. Nikolić je jedini poslanik Skupštine Srbije koji je od 1992. godine biran u svaki skupštinski saziv.

Stranka je jedini veći raskol imala u saveznom parlamentu 1994. kada je Jovan Glamočanin sa šest poslanika osnovao klub Radikalna stranka „Nikola Pašić“. Formalni razlog je bio to što je ovaj klub podržao „blokadu na Drini“ koju je uveo Slobodan Milošević, uskraćujući deo podrške prekodrinskim Srbima. Šešelj je žestoko uzvratio, obelodanjujući koliko novca i kada su Glamočanin i grupa dobili za prelazak i bio je to praktično prvi obelodanjeni slučaj „kupovine“ poslanika u obnovljenom višestranačju. Nakon toga, bilo je više pojedinačnih izlazaka radikalskih poslanika iz stranke, od kojih su poznatiji Ljubiša Petković, bivši Šešeljev blizak saradnik, koji se upravo brani u Hagu od optužbe za neodazivanje sudskom pozivu, kao i Rada Trajković i grupa poslanika sa Kosova. Pre tri godine poslanik SRS Živadin Lekić učinio je već zaboravljeni Pokret snage Srbije Bogoljuba Karića parlamentarnom strankom, prelaskom u njene redove, a i potvrdio tumačenje Ustavnog suda da poslanički mandati pripadaju poslanicima a ne partijama. Potom su još dvojica manje poznatih poslanika SRS prešla u PSS.

Njen cilj je nesumnjivo pozicioniranje na umerenoj desnici, ali pretpostaviti je da su vreme i mesto u toj priči iskrivljeni za potrebe političkog marketinga, na sličan način kao što je marketinški upotrebljena i rečenica koju je Šešelj Nikoliću izgovorio na surčinskom aerodromu februara 2003. godine, pred odlazak u Hag: „radi kako misliš da treba, ne slušaj me, jer se čoveku u zatvoru iskrivi svest“. Dakle, mnogo je verovatnije da je do loma ustvari došlo početkom maja meseca 2007. kada je Nikolić neuspešno izabran za predsednika parlamenta Srbije i dva dana bio izložen salvama kritike domaće i međunarodne javnosti. Jedan detalj iz tog perioda posebno je značajan, a to je izjava Šešelja u sudnici Haškog tribunala da veruje da je Zvezdan Jovanović „lažno optužen“ za ubistvo Zorana Điniđića, a da nije „uživao bi slavu Gavrila Principa“. Tom izjavom Šešelj je u tom momentu pokopao svaku evenutalnu mogućnost saradnje radikala sa DS, i to svakako nije učinjeno slučajno. Ovo je apsolutno prepoznatljiv Šešeljev manir emitovanja vrlo provokativnih i negativnih izjava, koje izazivaju veliki publicitet, bilo da ih on lično izgovara ili da po njegovom nalogu, to čine njegovi saradnici (poput kletvi u Skupštini). Možemo uzeti kao vrlo verovatno da je po takvom nekom nalogu, Nikolić u februaru 2007. pred drugi krug predsedničkih izbora, izjavio da će u slučaju da pobedi „proveriti spise sa suđenja kako bi se uverio u krivicu, odnosno nevinost“ osuđenih za atentat na Đinđića.

Nikolić je morao da se uveri u ograničenost vođenja takve politke zasnovane na incidentu i sablažnjivanju najuticajnijeg dela javnog mnjenja i to je moralo biti u dubokoj suprotnosti sa političkim potencijalom radikala po broju osvojenih glasova. Kratko rečeno, šešeljevski način politike ako ne uvek i Šešelj najumišljenije, onemogućavali su radikalima bilo kakvu veću državnu vlast od predsedavanja Administrativnim odborom u Skupštini Srbije (doduše zahvaljujući tome kao i što je „gubljenju“ blanko potpisanih ostavki nikolićevcima će ostati poslanički mandati i kad budu isključeni iz SRS). Loši rezultati na pokrajinskim izborima u Vojvodini dodatno su dolili ulje na vatru, isto kao što su Nikolićeve predsedničke kampanje i Vučićeva gradonačelnička, pokazale da je moguće pridobiti glasače bez Šešeljevog lika, dela i ekcesa.

Povratak Šešelja

Dok su motivi Nikolića prilično jasni, bez obzira čiju podršku u svojim akcijama imao – lansirana priča da je sve uradio na nagovor ljudi Vojislava Koštunice kako bi postao potpredsedik DSS, besmislena je i bez podsećanja da je Nikolić skinuo Šešeljev bedž sa revera upravo zato što su se Šešelj i Koštunica dogovorili da ovaj drugi ostane premijer, pošto je Nikolić decidno izjavio da to nije moguće – Šešeljevi to baš i nisu. Na prvi pogled, čini se da bi mu u suđenju pred Haškim tribunalom mnogo više značila podrška jake stranke koja učestvuje u vlasti, nego opoziciona sklona opstrukciji skupštine i uličnim nemirima. Međutim, ishod suđenja i politički opstanak mogu biti različite stvari.

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić smatra da će se Šešelj uskoro vratiti u Srbiju. Prema njenim rečima suđenje Šešelju biće završeno do kraja godine, on verovatno dobiti oko osam godina zatvora, od kojih je pet i po već proveo u pritvoru. U toj situaciji on verovatno nije spreman da radikali vežu svoje aktivnosti u parlamentu za bilo šta drugo što nije pitanje njegovog života i smrti. Kandićeva primećuje da to „komplikuje važne državne potrebe“.

– Ono što mi se čini sad u ovoj siutuaciji, posle hapšenja (Radovana) Karadžića i demitologizacije Srbije i rasturanja te priče o herojima, Šešelj nema više ono što je imao pre. Ne postoji više političko polje na kojem bi on mogao da ima neko važno mesto – napominje Kandić.

Na Šešelja mora biti da je uticala i sudbina Slobodana Miloševića, bivšeg počasnog i potpunog razvlašćenog predsednika SPS-a. Pokojni Milošević je, da se podsetimo, bio nosilac izborne liste i jedan spisak poslanika izdiktirao je stranci u januaru 2004. posle parlamentarnih izbora, a druga imena su osvanula u skupštinskom sazivu. Mada se stalno pozivalo na njegov lik i delo, rukovodstvo sa sadašnjim ministrom policije Ivicom Dačićem na čelu, koje je odnelo prevlast, Miloševića nije pitalo ni o čemu, a grupica tvrdih pristalica u Udruženju Sloboda, nije otišla dalje od štampanja knjiga o njemu. Milošević, uprkos telefonskim uključivanjima prilikom zasedanja stranačkih organa i posetama lojalnih mu socijalista poput Milutina Mrkonjića i Milodrada Vučelića, izgubio je preovlađujući uticaj na stranačke odluke, a znajući Šešelja, ma šta da je rekao na odlasku na surčinskom aerodromu, njemu se takva budućnost mora činiti gorom od bilo čega drugog, pa i gubitka važnog dela stranke.