Drug član i sočinjenija

Kada bi mi, recimo, tetka iz Amerike ostavila barem onoliko para koliko je para od svoje kanadske tetke dobio ministar vojni (205 hiljada evrića), moj bi se život promenio samo utoliko što bih više čitao.

Ali čak i meni je, kao članu NIN-ovog žirija, malo previše kada se približi kraj godine: obnevidim od slova.

Nije, naravno, isto čitati kao slobodni čitalac i kao drug član – ako ništa drugo ovde ne mogu tek tako da bacim tekst koji mi se ne dopada – pa je utoliko jedan od mojih (subjektivnih) kriterijuma nečujni prelazak iz statusa člana u status slobodnog čitaoca: kada me tekst ščepa i kada više ne mogu da mu se otrgnem (niti to želim), kada zaboravim da sam u ulozi, znam da sam na tragu nečeg zanimljivog.

Častio danas sebe novogodišnjim poklonom. U „Beopolisu“ kupio sabrane priče Daria DŽamonje, poslastica od 850 stranica.

Subota, 28. decembar

Noćas sam se probijao kroz poslednje stranice obimnog romana mladog pisca. Uprkos povremenim padovima ili, bolje, iskliznućima, roman me držao budnim i verujem da mu je mesto među deset najboljih. Još uvek ne mogu da procenim kakav stav imaju moje kolege, ali zato sam prilično siguran da će šest, možda i sedam naslova, proći u drugi krug glasovima svih članova žirija.

Slušam drugorazrednog pisca koji kaže da je NIN-ov žiri ideološki.

Da li pruža bilo kakav argument za to što tvrdi? Naravno da ne.

Drugorazredni pisac, zapravo, priželjkuje ideološki sastav žirija, jer to je njegova šansa: za ideološku komisiju kvalitet teksta nije važan, nego, recimo, nacionalna pripadnost, procenat patriotizma u krvi, bliskost vlasti (što si bliži šanse su veće, a rečeni drugorazredni pisac uopšte nije gadljiv na ekipu) ili po temi.

Zato im, drugorazrednim piscima – barem dok je ovaj saziv u igri – ne preostaje drugo nego da idu okolo i pričaju gluposti.

U oba sastava u kojima sam do sada bio, uprkos tome što su svi članovi (bili) jasnog ideološkog usmerenja – svi su deklarisani antifašisti – nije se moglo uočiti ni najmanje izvanknjiževno zanošenje.

Prošle godine, recimo, tek smo na kraju shvatili da smo, među šest najboljih romana, uvrstili četiri žene. Posle smo ispodobijali silne pohvale upravo zbog toga, ali te pohvale bile su, kao učinak štreberski shvaćene političke korektnosti, promašene i glupe. Zanima me, a verujem i moje kolege, isključivo tekst.

Nedelja, 29. decembar

Srećem poznanicu koja je već godinu dana ljuta na mene što sam (ja, dakle, lično) dodelio prošlogodišnjeg NIN-a Vladimiru Tabaševiću, odnosno što sam popustio pred njegovim pritiscima.

Upadam u zbun i u dubokom nerazumevanju trepćem svojim lepim ženskim okicama.

Kakvim pritiscima?, pitam, pokušavajući u međuvremenu da se setim kada me je to i gde pritiskao čovek kojeg sam prvi put u životu sreo na proglašenju dobitnika. Krupan je čovek Tabašević, ne bi mi promaklo da me je pritiskao. Kaže mi poznanica da se ne pravim lud i da vrlo dobro znam na šta misli.

Na trenutak sam u iskušenju da popustim zlovolji i kažem joj kako sigurno ne znam na šta misli jer nisam primetio da misli, ali umesto toga nastavljam da trepćem svojim krupnim ženskim okicama. Kaže da je rečeni laureat svašta pisao po internetskim forumima, da je mizogin, da je pravio skandale.

Prekidam je i kažem da me, kao druga člana, savršeno ne zanima šta je pisac, gde i kako radio i palamudio, te da kao drug član ne ocenjujem ničije ponašanje i njegovu političko-moralnu podobnost, već samo tekst.

„Pa tebi onda ni Handke nije sporan“, kaže pobedonosno.

Nije, odgovaram. Sada se, vidim, i ona malo zbunila. To što je Handke samoga sebe diskvalifikovao kao intelektualca i građanina ne čini ga manjim piscem.

„Ako nisi u stanju da se oslobodiš psihičkog mehanizma“, kažem agresivno, „i da ga čitaš ne misleći na to što je, iz gluposti, zato što je drkadžija, ili samo budala, podržavao masovnog zločinca i njegovu ekipu iz pakla – nemoj da ga čitaš. Uostalom, dovoljna mu je kazna što su mu čestitali Vulin i Dodik“.

Ponedeljak, 30. decembar

Prelistavam romane bosanskohercegovačkih pisaca. Ne zna se koji je bolji.

U jednoj knjižari nailazim na poznanika koji me, ne trepnuvši, obaveštava šta se događa na sastancima žirija. Možda on nije trepnuo, ali zato ja ne prestajem, u potpunom zbunu, da trepćem svojim okruglim ženskim okicama, kao da ih nagriza suzavac.

Čovek je, očigledno, smetnuo s uma da sam i dalje drug član i eto mi saopštava da je već sve odlučeno i zbog čega, te kako je sve dogovoreno sa urednikom jedne izdavačke kuće u zamahu jer, poznato je, jedan od članova je blizak s njim (s urednikom), viđaju se na piću i pajtosi su odvajkada, tako da…

Teško mi je da poverujem u to što čujem, a, opet, čujem i prilično sam uveren da ne sanjam. Potpuno si u pravu, kažem, i žurno se udaljavam ne osvrćući se. NIN-ova nagrada je čudo.

Utorak, 31. decembar

Ponovo noćas čitao roman u kojem dva lika idu po šumama i gorama bivše Jugoslavije i hvata me isto uzbuđenje kao i pri prvom čitanju.

Ne mali broj ljudi, a među njima ima i iskusnih čitalaca, pita me da li sam pročitao svih dvesta naslova.

Ne, nisam. Svaki sam roman, doslovno svaki, konsultovao, ali kao što degustator ne pije vina koja proba, nego ispljune tekućinu kako bi sačuvao osećaj, tako ni ja ne čitam sve već, pljuckajući okolo, samo ono što mi se učini vrednim čitanja.

Više od toga da ću se založiti za nedovoljno dobar roman plaši me mogućnost da, usled zamora, zasićenosti, lošeg trenutka, brzine, ne propustim nešto vredno.

Ali zato nas i jeste petoro. Veliki broj knjiga ne prolazi ni prvih nekoliko stranica. Ako prva stranica ne valja, pokazuje iskustvo, neće valjati ni 12., ni 67., ni 238. Prvi kriterijum je rečenica. Loša rečenica ne može da proizvede dobar tekst. Drugi kriterijum je odnos između rečenica.

Ove sam godine naišao na pisca čija rečenica je upravo besprekorna i odmah kolegama skrenuo pažnju na tu okolnost. Problem je, međutim, što taj niz uistinu savršenih rečenica ne uspeva da proizvede ništa. Neobično i tužno iskustvo. Roman je bio mrtav i pre nego što se rodio.

Treći kriterijum su likovi. Dobar je znak ako pisac prati svoje likove i zapisuje šta oni rade, umesto da ih gura kuda on to želi. Sledeći kriterijum je struktura dela, što znači da je roman već dobro uznapredovao.

Oslobođen nelagode da će pisac, pre ili kasnije, da se saplete o sopstvenu rečenicu, pratim odnos između likova, psihološku uverljivost, digresije, ravnotežu između opisa i objašnjenja, prirodnost replika, obraćam pažnju na lenje rečenice, uživam u duhovitosti, ili se ljutim na pisca kada vidim da je propustio šansu koju je sam stvorio.

Sreda, 1. januar

Ne želim da pogledam kroz prozor. Bojim se da ću ugledati ulice prekrivene debelim slojem smeća, kao u Melanholiji otpora Lasla Krasnahorkaja.

Četvrtak, 2. januar

Čitao noćas (ponovo), s divljenjem (ponovo), roman velikog pisca. Znam da ga je pisao sedam godina. Jednu od prethodnih varijanti pročitao sam u rukopisu. Zapanjen sam koliko se poslednja ruka razlikuje od onoga što sam čitao pre nekoliko godina. Osećam se dobro.

Ove sam godine, uprkos teškom čitalačkom karakteru, barem tri puta osetio zadovoljstvo. Na 200 romana to je sasvim u redu. Uopšte uzev postoje naznake oporavka srpske književnosti.

Umesto da se skrivaju u dubokoj prošlosti ili iza (imbecilnih) državnih projekata, umesto da tumaraju po sopstvenoj duši (što je u redu, ali da bi se sadržaj duše istovario u književnost potrebno je imati zajebanu dušu i još zajebanije pero), domaći su se pisci, barem oni najbolji, oni kojima je istina važna, okrenuli sadašnjosti, ili su odlučili da sredstvima književnim rastavljaju nedavnu sramnu prošlost. A to je prokleto dobro.

Autor je filozof i književni kritičar, član Ninovog žirija za roman godine